ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ОСМО - Слијепа мржња Мађара према Словенима

По принципу Комитета нација у доба великих националних невоља владе напуштају царинске прописе који ометају страну помоћ пострадалима. У својој слијепој мржњи према Словенима Мађари су потпуно заборавили на тај принцип.

Мађарски официри и службеници равнодушно су посматрали набијања на колац и друга турска звјерства, која су посматрали и енглески путници

************************************

Већ сам телеграфски доставио кратак приказ жалосних насиља која су Турци извршили над несрећним босанским избеглицама које је невоља присилила да поверују турским обећањима да ће им обновити попаљене куће у Очиеву. Ово пишем на путу ка месту несреће и, ако буде могуће да се пробијем тамо, лично ћу проверити доказе оних очевидаца који су се успели пробити поново натраг, до хришћанске земље.

До пограничног села, где ово пишем, пратио сам експедицију која неуморном енергијом енглеских госпођа (мис Ирби и мис Џонстон) преноси храну и одећу за досад потпуно заборављене босанске избеглице. После осмочасовне заморне вожње од Задра стигао сам у Обровац, у Далмацији. Одавде је наша група почела да се пење преко снегом прекривене косе планине Велебита, која представља границу између Далмације и Хрватске и између аустријског и мађарског дела Хабсбуршке монархије.

Непосредно после спуштања са хладног платоа ове најсуровије и најогољеније планине, наша кола, натоварена одећом и покривачима за избеглице, заустављена су код праве алпинске царинарнице, која овде означава мађарску границу и затвара главни пролаз између Далмације и Хрватске.

Рушење хуманих принципа

Познат вам је већ давно утврђен принцип Комитета нација према којем у доба великих националних невоља цивилизоване владе напуштају царинске прописе који ометају страну помоћ пострадалима. Радећи сагласно овом принципу, аустријска влада је дозволила и ослободила царине одећу и сав вунени материјал упућен из Енглеске за босанске избеглице. Међутим, у мађарској половини монархије сасвим је другачије поступљено. У својој слепој мржњи према Словенима, чија евентуална слобода угрожава опстанак мађарске доминације, Мађари су, изгледа, потпуно заборавили на тај принцип. Нећу казати да нису примили традицију цивилизованих нација, али они не поштују ни најосновније принципе хуманости.

Већ су моји читаоци упознати како су у ово доба мађарски официри и службеници равнодушно посматрали набијања на колац и друга турска зверства, која су случајно посматрали енглески путници.

Међутим, моји читаоци не знају нешто друго. Оног дана кад су нова турска зверства, од којих сам већ нека приказао, довела нове групе босанске раје преко мађарске границе, преко Новога и даље, оно мало стоке што су ови избегли бескућници успели повести мађарски службеници су запленили под изговором да је то раја покрала од Турака!

И, супротно примеру у аустријском делу монархије, и упркос најхитнијих представки и преклињања, мађарска влада опет настоји да извуче и последњи новчић од ових голих и напуштених просјака на рачун неке заштитне тарифе!

Судећи према оном што се десило овом приликом, службеницима је било наређено да посебно окрутно поступају са материјалом упућеним за избеглице. Невероватно је да је њихов начин прегледа био нормалног карактера. Наша кола с одећом и другим вуненим материјалом прегледали су они без самилости и на начин потпуно несхватљив.

Да се неко током овог процеса случајно нашао овде, сигурно би претпоставио да нас пљачка нека разбојничка банда! Скоро је немогуће описати призор. На најсвирепији варварски начин зашиљеним алаткама су расекли, изболи и пробушили сваки приспели џак! Разбацали су около кошуље, поткошуље, ћебад и другу свакодневну одећу.

Суровост граничара

И после заморног мерења, пребројавања и рачунања, захтевали су претеране суме, нарочито за топла одела упућена из Енглеске. Тражени износ било је немогуће исплатити, и седам стотина вунених комада, којима је требало оденути промрзле жене и децу у пограничним планинским хришћанским земљама, враћено је у Далмацију преко стрмени планине Велебита!

Овде још траје зима. Све стране планина су под снегом и вечерас је бура тако оштра да пробија до костију и кроз најтоплију одећу, а бедне избеглице без наде чекају да је обуку!

Овде је зима, још каква зима! Небо је плаво и како је тек море азурно.

Витке палме и чемпреси, мирисни нарциси, рузмарини, шебоји већ расипају опојан мирис каменитим обалама Дубровника и далматинских острва, али све је то овде само сан прошлости! Стигао сам на планинску ивицу ове личке области, која је тако добро позната као "хрватски Сибир"!

Можда бисте желели да чујете како сам био затрпан снегом у једној колибици, која је нека врста гостионице на хрватској страни Велебита? Снег је почео током ноћи. Падао је цео дан и својим хладним покровом огрнуо је беле шафране, који су се на планинским ливадама умиљавали пролећном оку.

Предвече се време изменило. Дунула је олуја са снегом и кишом. Суснежица се одмах ледила и обложила је сваку грану и гранчицу слојем дебела леда. Нашао сам се у усамљеној колибици усред пусте шуме.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.