ILIRSKA PISMA - PISMO OSMO - Slijepa mržnja Mađara prema Slovenima

Po principu Komiteta nacija u doba velikih nacionalnih nevolja vlade napuštaju carinske propise koji ometaju stranu pomoć postradalima. U svojoj slijepoj mržnji prema Slovenima Mađari su potpuno zaboravili na taj princip.

Mađarski oficiri i službenici ravnodušno su posmatrali nabijanja na kolac i druga turska zvjerstva, koja su posmatrali i engleski putnici

************************************

Već sam telegrafski dostavio kratak prikaz žalosnih nasilja koja su Turci izvršili nad nesrećnim bosanskim izbeglicama koje je nevolja prisilila da poveruju turskim obećanjima da će im obnoviti popaljene kuće u Očievu. Ovo pišem na putu ka mestu nesreće i, ako bude moguće da se probijem tamo, lično ću proveriti dokaze onih očevidaca koji su se uspeli probiti ponovo natrag, do hrišćanske zemlje.

Do pograničnog sela, gde ovo pišem, pratio sam ekspediciju koja neumornom energijom engleskih gospođa (mis Irbi i mis Džonston) prenosi hranu i odeću za dosad potpuno zaboravljene bosanske izbeglice. Posle osmočasovne zamorne vožnje od Zadra stigao sam u Obrovac, u Dalmaciji. Odavde je naša grupa počela da se penje preko snegom prekrivene kose planine Velebita, koja predstavlja granicu između Dalmacije i Hrvatske i između austrijskog i mađarskog dela Habsburške monarhije.

Neposredno posle spuštanja sa hladnog platoa ove najsurovije i najogoljenije planine, naša kola, natovarena odećom i pokrivačima za izbeglice, zaustavljena su kod prave alpinske carinarnice, koja ovde označava mađarsku granicu i zatvara glavni prolaz između Dalmacije i Hrvatske.

Rušenje humanih principa

Poznat vam je već davno utvrđen princip Komiteta nacija prema kojem u doba velikih nacionalnih nevolja civilizovane vlade napuštaju carinske propise koji ometaju stranu pomoć postradalima. Radeći saglasno ovom principu, austrijska vlada je dozvolila i oslobodila carine odeću i sav vuneni materijal upućen iz Engleske za bosanske izbeglice. Međutim, u mađarskoj polovini monarhije sasvim je drugačije postupljeno. U svojoj slepoj mržnji prema Slovenima, čija eventualna sloboda ugrožava opstanak mađarske dominacije, Mađari su, izgleda, potpuno zaboravili na taj princip. Neću kazati da nisu primili tradiciju civilizovanih nacija, ali oni ne poštuju ni najosnovnije principe humanosti.

Već su moji čitaoci upoznati kako su u ovo doba mađarski oficiri i službenici ravnodušno posmatrali nabijanja na kolac i druga turska zverstva, koja su slučajno posmatrali engleski putnici.

Međutim, moji čitaoci ne znaju nešto drugo. Onog dana kad su nova turska zverstva, od kojih sam već neka prikazao, dovela nove grupe bosanske raje preko mađarske granice, preko Novoga i dalje, ono malo stoke što su ovi izbegli beskućnici uspeli povesti mađarski službenici su zaplenili pod izgovorom da je to raja pokrala od Turaka!

I, suprotno primeru u austrijskom delu monarhije, i uprkos najhitnijih predstavki i preklinjanja, mađarska vlada opet nastoji da izvuče i poslednji novčić od ovih golih i napuštenih prosjaka na račun neke zaštitne tarife!

Sudeći prema onom što se desilo ovom prilikom, službenicima je bilo naređeno da posebno okrutno postupaju sa materijalom upućenim za izbeglice. Neverovatno je da je njihov način pregleda bio normalnog karaktera. Naša kola s odećom i drugim vunenim materijalom pregledali su oni bez samilosti i na način potpuno neshvatljiv.

Da se neko tokom ovog procesa slučajno našao ovde, sigurno bi pretpostavio da nas pljačka neka razbojnička banda! Skoro je nemoguće opisati prizor. Na najsvirepiji varvarski način zašiljenim alatkama su rasekli, izboli i probušili svaki prispeli džak! Razbacali su okolo košulje, potkošulje, ćebad i drugu svakodnevnu odeću.

Surovost graničara

I posle zamornog merenja, prebrojavanja i računanja, zahtevali su preterane sume, naročito za topla odela upućena iz Engleske. Traženi iznos bilo je nemoguće isplatiti, i sedam stotina vunenih komada, kojima je trebalo odenuti promrzle žene i decu u pograničnim planinskim hrišćanskim zemljama, vraćeno je u Dalmaciju preko strmeni planine Velebita!

Ovde još traje zima. Sve strane planina su pod snegom i večeras je bura tako oštra da probija do kostiju i kroz najtopliju odeću, a bedne izbeglice bez nade čekaju da je obuku!

Ovde je zima, još kakva zima! Nebo je plavo i kako je tek more azurno.

Vitke palme i čempresi, mirisni narcisi, ruzmarini, šeboji već rasipaju opojan miris kamenitim obalama Dubrovnika i dalmatinskih ostrva, ali sve je to ovde samo san prošlosti! Stigao sam na planinsku ivicu ove ličke oblasti, koja je tako dobro poznata kao "hrvatski Sibir"!

Možda biste želeli da čujete kako sam bio zatrpan snegom u jednoj kolibici, koja je neka vrsta gostionice na hrvatskoj strani Velebita? Sneg je počeo tokom noći. Padao je ceo dan i svojim hladnim pokrovom ogrnuo je bele šafrane, koji su se na planinskim livadama umiljavali prolećnom oku.

Predveče se vreme izmenilo. Dunula je oluja sa snegom i kišom. Susnežica se odmah ledila i obložila je svaku granu i grančicu slojem debela leda. Našao sam se u usamljenoj kolibici usred puste šume.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.