ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ОСAМНAЕСТО - Ратно коло на Цетињу

Оно што је услиједило послије ослобађања Никшића од Турака скоро је немогуће описати. Народ се таласао улицом. Пуцало се, пјевало и скакало од радости. То је ентузијазам, екстаза несхватљива у цивилизованој држави...

Велика стародревна манастирска звона звонила су непрестано. Бронзани топ, дар братске Кнежевине, извучен је, и артиљеријска ватра је објавила сваком планинском селу ослобађање Никшића

****************************************************************

Кнез Никола је црногорски песник и у поетској китици од четири стиха телеграфски је јавио својој супрузи вест о паду Никшића. Војвода Пламенац ми је рекао да је Његово Височанство, седећи са њим и турским командантом непосредно после предаје града, у веселом расположењу дао одушка својим осећањима у овим стиховима.

То је сасвим хомеровски стих и преводилац мора да употреби архаични ритам: 

На бијелу Оногошту застава се моја вије,

A Пламенац војвода под њом рујно вино пије;

Око њега барјактари загракташе као орлови;

A Никшићи сјетни, тужни, сад су мени сви робови!

 .

Да ли би човек могао наћи подеснију депешу којом би завршио нашу малу црногорску "Илијаду"? Већ око пола три радосне вести стигле су до малог дворца на Цетињу. Одмах су упућени гласници да објаве грађанима да кнегиња жели да им нешто важно саопшти. За пет минута читаво је место било у покрету и народ се гомилао испред дворске капије. Кнегиња је тада изашла на балкон и усред неме тишине обавестила гомилу да је Никшић заузет. Покушала је да прочита песнички телеграм свога мужа, али је пресечена громким покликом "Живео!" и плотуном из пушака и џефердара својих оданих поданика. Поздрављајући масу руком и руком јој шаљући пољубац, кнегиња се повукла.

Радост ослобођеног народа

Оно што је уследило скоро је немогуће описати. Народ се таласао улицом. Пуцало се, певало и скакало од радости. То је ентузијазам, екстаза несхватљива и немогућа у цивилизованој држави, и све је тешко изразити цивилизованим изразима. Ви, на вашем индустријском острву, изгледате као да припадате једном зрелом, издвојеном свету и, гледајући ово, свесни сте да вам је столетни "прогрес" нешто одузео и са симпатијама педагога посматрате децу у игри! Јест, ово су деца! Деца у свој својој примитивној простоти, у читавој поезији њиховог бића. Деца у говору, у политици, и деца у ратовању! Ово је дивља, необуздана дечија радост!

Стари ветерани, озбиљни и кршни горштачки џинови, пали су један другоме око врата и пуни радости љубе један другог. Рањеници су се међусобно помагали, спремали и из болнице спотицали о штаке да учествују у радостима. Мени је речено да су у болницама рањеници на умору били озарени овим вестима и изгледали су као да су стекли нов живот. Гомиле су непрестано певале националне песме и химне. Каткада је певање поремећено бесним "Живео! Живео!" и јеком "Ура"! И ови Црногорци, попут Енглеза, знају како да изговоре ово "Ура"!

Велика стародревна манастирска звона и звоно са куле, горе на камену, звонила су непрестано. Бронзани топ, дар братске Кнежевине, извучен је, и артиљеријска ватра је објавила сваком планинском селу пад Никшића. Грмљавина победоносне јеке преносила се преко планинских врхова; она се повећавала са хиљадама одјека преко камените пустиње све до Чева; брујала је пећинским тоновима преко виновом лозом засађених црмничких и ријечких долиница; њене малаксале тонове, далеко преко, прихватила је борова шума удаљене Мораче и, замирући и поново оживљавајући, она је са последњим победничким напором разбила границе Црне Горе и сваљала се доле, ка Скадарском језеру, албанској низији и пазарима турске Подгорице!

Свјетло обасјало Цетиње

Најсветовнији црквени достојанственик је црногорски митрополит. Нисам ли га видео једне летње вечери где, неспутан својом дугом одором, "баца камен" с атлетским члановима свога стада? Нису ли за његов рачун текла бурад пива за протекло пола сата? Није ли све то исписано на његовом лицу? И да ли ћу се суздржати око епитета - весели? Митрополит црногорски почиње и води коло на зеленој ливади изван сеоске престонице, баш тамо између брежуљака и рушевина цркве коју су уништили Турци пре неколико столећа и Бријеста правде, где су старе владике заседале и судиле народу. У паровима ту су ратници играли неку чудну варварску ратну игру.

Увече је коло обновљено испред двора. Мало је Цетиње расветљено, а дворски зидови и врата обасјани су дугим редовима лојаних свећа. Овде, испред дворских врата, народ образује велики круг и предњи ред посматрача држи упаљене свеће и обасјава простор. На дворским степеницама седи кнегиња између својих госпођа и мали Данило, "нада Црне Горе", стоји на капији скоро међу другим посматрачима.

Два стара сенатора, чији су дани игре давно прошли, рекао би човек пре једне генерације, ступају напред у круг и започињу коло усред олује одобравања! Затим су млађи ратници преузели игру - "оро"! Aли како да се све то опише?

Путник би могао проћи централну Aфрику и сигуран сам да не би наишао на нешто бесније и уистину примитивније. Ратници су играли у паровима, понекад чак и по неколико једновремено. Играчи су наизменично час ратници, час дивље животиње, лакрдијаши, луталице, морејски играчи, лудаци!

(Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.