ILIRSKA PISMA - PISMO OSAMNAESTO - Ratno kolo na Cetinju

Ono što je uslijedilo poslije oslobađanja Nikšića od Turaka skoro je nemoguće opisati. Narod se talasao ulicom. Pucalo se, pjevalo i skakalo od radosti. To je entuzijazam, ekstaza neshvatljiva u civilizovanoj državi...

Velika starodrevna manastirska zvona zvonila su neprestano. Bronzani top, dar bratske Kneževine, izvučen je, i artiljerijska vatra je objavila svakom planinskom selu oslobađanje Nikšića

****************************************************************

Knez Nikola je crnogorski pesnik i u poetskoj kitici od četiri stiha telegrafski je javio svojoj supruzi vest o padu Nikšića. Vojvoda Plamenac mi je rekao da je Njegovo Visočanstvo, sedeći sa njim i turskim komandantom neposredno posle predaje grada, u veselom raspoloženju dao oduška svojim osećanjima u ovim stihovima.

To je sasvim homerovski stih i prevodilac mora da upotrebi arhaični ritam: 

Na bijelu Onogoštu zastava se moja vije,

A Plamenac vojvoda pod njom rujno vino pije;

Oko njega barjaktari zagraktaše kao orlovi;

A Nikšići sjetni, tužni, sad su meni svi robovi!

 .

Da li bi čovek mogao naći podesniju depešu kojom bi završio našu malu crnogorsku "Ilijadu"? Već oko pola tri radosne vesti stigle su do malog dvorca na Cetinju. Odmah su upućeni glasnici da objave građanima da kneginja želi da im nešto važno saopšti. Za pet minuta čitavo je mesto bilo u pokretu i narod se gomilao ispred dvorske kapije. Kneginja je tada izašla na balkon i usred neme tišine obavestila gomilu da je Nikšić zauzet. Pokušala je da pročita pesnički telegram svoga muža, ali je presečena gromkim poklikom "Živeo!" i plotunom iz pušaka i džeferdara svojih odanih podanika. Pozdravljajući masu rukom i rukom joj šaljući poljubac, kneginja se povukla.

Radost oslobođenog naroda

Ono što je usledilo skoro je nemoguće opisati. Narod se talasao ulicom. Pucalo se, pevalo i skakalo od radosti. To je entuzijazam, ekstaza neshvatljiva i nemoguća u civilizovanoj državi, i sve je teško izraziti civilizovanim izrazima. Vi, na vašem industrijskom ostrvu, izgledate kao da pripadate jednom zrelom, izdvojenom svetu i, gledajući ovo, svesni ste da vam je stoletni "progres" nešto oduzeo i sa simpatijama pedagoga posmatrate decu u igri! Jest, ovo su deca! Deca u svoj svojoj primitivnoj prostoti, u čitavoj poeziji njihovog bića. Deca u govoru, u politici, i deca u ratovanju! Ovo je divlja, neobuzdana dečija radost!

Stari veterani, ozbiljni i kršni gorštački džinovi, pali su jedan drugome oko vrata i puni radosti ljube jedan drugog. Ranjenici su se međusobno pomagali, spremali i iz bolnice spoticali o štake da učestvuju u radostima. Meni je rečeno da su u bolnicama ranjenici na umoru bili ozareni ovim vestima i izgledali su kao da su stekli nov život. Gomile su neprestano pevale nacionalne pesme i himne. Katkada je pevanje poremećeno besnim "Živeo! Živeo!" i jekom "Ura"! I ovi Crnogorci, poput Engleza, znaju kako da izgovore ovo "Ura"!

Velika starodrevna manastirska zvona i zvono sa kule, gore na kamenu, zvonila su neprestano. Bronzani top, dar bratske Kneževine, izvučen je, i artiljerijska vatra je objavila svakom planinskom selu pad Nikšića. Grmljavina pobedonosne jeke prenosila se preko planinskih vrhova; ona se povećavala sa hiljadama odjeka preko kamenite pustinje sve do Čeva; brujala je pećinskim tonovima preko vinovom lozom zasađenih crmničkih i riječkih dolinica; njene malaksale tonove, daleko preko, prihvatila je borova šuma udaljene Morače i, zamirući i ponovo oživljavajući, ona je sa poslednjim pobedničkim naporom razbila granice Crne Gore i svaljala se dole, ka Skadarskom jezeru, albanskoj niziji i pazarima turske Podgorice!

Svjetlo obasjalo Cetinje

Najsvetovniji crkveni dostojanstvenik je crnogorski mitropolit. Nisam li ga video jedne letnje večeri gde, nesputan svojom dugom odorom, "baca kamen" s atletskim članovima svoga stada? Nisu li za njegov račun tekla burad piva za proteklo pola sata? Nije li sve to ispisano na njegovom licu? I da li ću se suzdržati oko epiteta - veseli? Mitropolit crnogorski počinje i vodi kolo na zelenoj livadi izvan seoske prestonice, baš tamo između brežuljaka i ruševina crkve koju su uništili Turci pre nekoliko stoleća i Brijesta pravde, gde su stare vladike zasedale i sudile narodu. U parovima tu su ratnici igrali neku čudnu varvarsku ratnu igru.

Uveče je kolo obnovljeno ispred dvora. Malo je Cetinje rasvetljeno, a dvorski zidovi i vrata obasjani su dugim redovima lojanih sveća. Ovde, ispred dvorskih vrata, narod obrazuje veliki krug i prednji red posmatrača drži upaljene sveće i obasjava prostor. Na dvorskim stepenicama sedi kneginja između svojih gospođa i mali Danilo, "nada Crne Gore", stoji na kapiji skoro među drugim posmatračima.

Dva stara senatora, čiji su dani igre davno prošli, rekao bi čovek pre jedne generacije, stupaju napred u krug i započinju kolo usred oluje odobravanja! Zatim su mlađi ratnici preuzeli igru - "oro"! Ali kako da se sve to opiše?

Putnik bi mogao proći centralnu Afriku i siguran sam da ne bi naišao na nešto besnije i uistinu primitivnije. Ratnici su igrali u parovima, ponekad čak i po nekoliko jednovremeno. Igrači su naizmenično čas ratnici, čas divlje životinje, lakrdijaši, lutalice, morejski igrači, ludaci!

(Kraj)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.