Фото: ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ДРУГО - Избеглице у пећинама 2
Велика невоља је стање до којег су Турци успјели да доведу Православну цркву у покрајини. Митрополит у Сарајеву и владике купују своје положаје код вјерног слуге Дивана, постављеног "грчког" патријарха у Стамболу. Како је владичански благослов изнијет на цјењкање.
Човјек по презимену Узелац, син босанских родитеља, током прве године побуне преузео команду над побуњеницима у овом дијелу Босне. Постигао је неколико важних успјеха у борби против Турака.
Да бих испитао нека неприступачнија станишта људске беде и да бих се лично упознао са положајем и изгледима за буду-ћност босанских побуњеника, спремио сам се за одлазак на дивље и снегом прекривене висије Динарских планина које леже иза онога што је познато као турска граница.
Напустио сам Книн под врло добром заштитом, у друштву једног господина, домороца, који је радио све могуће и најбоље да помогне двема енглеским госпођама у њиховом тешком раду око ублажавања невоље.
Човек о коме говорим јесте Узелац, син босанских родитеља, рођен на далматинској земљи; па, иако културан човек и независних представа, он је током прве године побуне преузео команду над побуњеницима у овом делу Босне. За време свога вођства постигао је неколико важних успеха у борби против Турака.
Да је и даље задржао команду, побуњеници би несумњиво сада поседовали већи део области. Узелац је био рањен, те је због здравственог стања и интрига Комитета напустио команду. После њега команду је преузео храбри, али неписмени Босанац, војвода Голуб, и, најпосле, србијански пуковник Деспотовић, садашњи командант.
Као и неколико других поштених људи у Книну, Узелац је био приморан, смицалицама Комитета, да се држи по страни свега. Ипак није престао да ради све што је могао у корист несрећних Босанаца.
И његово дубоко познавање покрајине и, иначе, исцрпно познавање свих садашњих фаза босанске историје дају му право да говори о овим стварима са довољно ауторитета. И поред симпатија за садашњи покрет, његова осећања нису обојена религиозним фанатизмом, а то му увелико служи на част. Током једногодишњег командовања радио је све могуће да задобије пријатељство домородаца, словенских муслимана Босне. Међутим, постигао је само делимичан успех. Толико је религиозно индиферентан да сам га више пута чуо где узбуђено говори: "Било би много боље да су сви босански хришћани прешли на ислам него што се данас води ова бедна међусобна борба".
Бивши побуњенички вођа осећао је здраву и искрену одвратност према свештеницима, чак и православне и ортодоксне вероисповести. И заиста, једна је од главних ранијих невоља стање до којег су Турци успели да доведу Православну Цркву у покрајини. Митрополит у Сарајеву и владике купују своје положаје код оног верног слуге Дивана, постављеног "грчког" патријарха у Стамболу. A приликом доласка у своје стадо једина је помисао новог "духовног паше" како да спекулацијом извуче новац.
Стога је ниже свештенство сведено на тако жалосно стање које је тешко и замислити. Уколико су сеоски свештеници простији, утолико су мање способни да се супротставе наметима својих надлежних. Њихов их духовни надзорник задржава у прастаром стању надзорности и изгледада је задовољнији када нађе свештеника који не зна да чита литургију. "Не треба мени ваше, у ново рухо одевено, јеретичко учење", нарочито наглашава гојазни митрополит док наплаћује и ставља у џепове доприносе које му по реду предаје један бедни сеоски свештеник са своје црквене општине.
Срећан сам што могу навести да је овде фанариотска хијерархија сасвим надмудрила саму себе, баш као што је то постигла и у Бугарској. Јарам туркофилских владика врло је утицао да се сеоски попови и њихово стадо уједине у заједничкој опозицији и да тако избије демократски дух, који је, иначе, увек веома јак у нижим круговима Православне Цркве.
Овај дух извесно још живи под утицајем старих грчких република, слично римокатоличком централизму, који овековечава организацију Царства из четвртог века.
Узелац је прекратио наше путовање причајући многе веселе приче о сеоским поповима и фанариотским владикама, а неколике су достигле Бокачову вредност. Неки покојни митрополит китио се неподесним именом Дионисиус јер је био
један од присталица Бахуса и сматрао је корисним и потребним
да, приликом посета, носи са собом добру збирку "икона".
Давао их је верницима по променљивој цени - најмање од дуката по комаду. Тако је владичански благослов изнет на ценкање. Једном је стварно успео да обмане брадатог владику за знатнију суму новца. И нећемо се изненадити што је цењени митрополит уза свете слике понекад додавао свом пртљагу и покоје карте за играње.
Тако је једном приликом с успехом обавио необично уносну трговину иконама. Чим га је један пролазни хришћанин упитао да ли још има на продају неку слику Св. Ђорђа, митрополит је погледао у своју торбу, али у њој више није било икона. Узалудно је нешто петљао по својој опреми! На жалост, све их је, вероватно, био продао...
( Наставиће се )
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.