ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ДЕВЕТО - Башибозуци пљачкају и пале српска села

Сва турска насиља почињена су ван предјела који држе побуњеници. Тамо су страдали само ненаоружани људи и беспомоћне жене и дјеца. Све скупа пружа се рјечита слика оскудног стања овог несрећног народа.

Један дио избјеглица пред Турцима склонио се у планинска села, чак преко хрватске границе, а други у сигурним границама слободне Босне. Побуњеници воде дефанзивну одбрану

*************************************

Успео сам да прођем до позорнице најгорих турских насиља почињених током последњих неколико седмица над враћеним избеглицама и онима који су се тек враћали у јужну Босну и над другом мирном рајом која није никад напуштала своје домове. Пошто сам обишао сагорела и опљачкана станишта, провео сам неколико дана тражећи избеглице. Један део их се склонио у планинска села, чак преко хрватске границе, а други у сигурним границама слободне Босне.

Потребно је добро разумети да Турци и њихове присталице неће никад оклевати да искористе сваку могућу олакшицу за извођење својих недела. Тако сва насиља о којима пишем почињена су ван предела који држе побуњеници.

Тамо су страдали само ненаоружани људи и беспомоћне жене и деца. И ова дела не могу се сматрати одмаздом за насиља побуњеничка, јер је побуна током целе зиме, нарочито откад је стварно Деспотовић преузео команду, остала стриктно дефанзивна.

Жртве у свакој породици

Забележио сам доказе за двадесет и једну жртву. За ову сврху бирао сам већином старешине породица. Видео сам их на разним местима: неке на аустромађарској, а неке на побуњеничкој територији. Сав доказни материјал је проверен, те се можете потпуно ослонити на сигурност мога извештаја.

Одлажем за друго писмо новодобијена обавештења од побуњеника и одмах настављам пут ка циљу и предмету мог личног испитивања: спаљеним селима Великом и Малом Очиеву. Пошто сам испитао неколико избеглица у Србу, на хрватској граници, и неколико других на разним планинама слободне Босне (куда сам, ради овог циља, путовао четири дана), пошао сам из Сјенице, крајњег побуњеничког положаја на овој страни, да се, ако је могуће, пробијем до стварне позорнице турских насиља у Очиеву.

Овај је подухват био нека врста авантуре и неће бити неинтересантно мојим читаоцима да виде до каквих сам све незгода био доведен. У побуњеничком логору Сјенице сви су утицали да ме одврате од овог плана. И поред тога што су рушевине у Очиеву напустили Турци, сви су ми говорили да разбојничке банде башибозука прикривено крстаре кроз околину и да су пре два дана, на узвишењу изнад села, ова господа попалила неке стогове сена који су дотле били нетакнути.

Поред тога, и атмосферске прилике су биле неповољне. У турски део Босне могло се ступити једино преко Унца. Услед киша и отопљеног снега река је нарасла и била је толико брза да су газови постали непроходни. Према мишљењу присутних Босанаца, покушај да се река преплива био је крајња лудост.

Морао сам ипак поћи на пут и прећи реку. Спустио сам се низ стрме стене до реке, ослободио се већег дела одеће и опреме, ставио бележницу и неколико других потреба у шешир, а запањеним Босанцима оставио на чување одело, револвер и други пртљаг и предузео судбоносан скок. Јака хладноћа била је опаснија од набујале реке. Aли Унац ми је био наклоњен и успео сам да се докопам супротне обале. Пошто сам извесно време обазриво мировао на обали, пошао сам без водича и без пратње и ускоро, у предисторијским условима, изналазио сам, како сам најбоље могао, пут преко планина и башибозучке земље ка спаљеним селима.

Куће срушене до темеља

У таквим приликама путници често изгубе пут. То се десило и мени. Већ сам изгубљен међу стењем и закржљалом боровом шумом. Сасвим малаксао. Иза мене су допирали узвици слични ратном покличу и узастопно се понављали. Покушао сам да проверим одакле гласови долазе и утврдио сам да је један храбри босански хришћанин, рођен у Очиеву, охрабрен мојим примером, препливао Унац и добровољно се понудио да ме води у попаљена села.

После заморног пењања и делимичног спуштања стигли смо на позорницу насиља. Овде сам се уверио да су сви они сведоци детаљно и верно описали рушење села. Никад нисам видео слику грозније пустоши и не бих желео да је поново видим. Само су две куће у селу остале поштеђене.

Претпоставља се да су очуване заузимањем њихових муслиманских господара. Ипак су и оне биле делимично оштећене и потпуно опљачкане. Све остале куће биле су до темеља изгореле. Међутим, понегде је неколико плетара за смештај кукуруза стајало непорушено, али опљачкано. Ваљда намерно Турци су оставили неколико кошница да се поново напуне медом!

Призор двоструког пустошења био је необично тужан. Изнад потамнелих темеља сагорелих домова још се ширио мирис ватре! На свим странама видели су се остаци негдашњег села које су Турци спалили прошле године, 24. јуна. Темељи ранијих кућа били су бројнији и већи од колибица које су повратници успели да подигну. Све скупа пружа речиту слику оскудног стања овог несрећног народа. Пре је у овом селу било, ако су моји подаци тачни, преко четрдесет породица. У селу, боље рећи у два потпуно порушена села, избројао сам двадесет једну колибу сагорелу и само две поштеђене од ватре. Број породица и упропашћених кућа слаже се са саопштењем сведока са разних страна.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.