ILIRSKA PISMA - PISMO DEVETO - Bašibozuci pljačkaju i pale srpska sela

Sva turska nasilja počinjena su van predjela koji drže pobunjenici. Tamo su stradali samo nenaoružani ljudi i bespomoćne žene i djeca. Sve skupa pruža se rječita slika oskudnog stanja ovog nesrećnog naroda.

Jedan dio izbjeglica pred Turcima sklonio se u planinska sela, čak preko hrvatske granice, a drugi u sigurnim granicama slobodne Bosne. Pobunjenici vode defanzivnu odbranu

*************************************

Uspeo sam da prođem do pozornice najgorih turskih nasilja počinjenih tokom poslednjih nekoliko sedmica nad vraćenim izbeglicama i onima koji su se tek vraćali u južnu Bosnu i nad drugom mirnom rajom koja nije nikad napuštala svoje domove. Pošto sam obišao sagorela i opljačkana staništa, proveo sam nekoliko dana tražeći izbeglice. Jedan deo ih se sklonio u planinska sela, čak preko hrvatske granice, a drugi u sigurnim granicama slobodne Bosne.

Potrebno je dobro razumeti da Turci i njihove pristalice neće nikad oklevati da iskoriste svaku moguću olakšicu za izvođenje svojih nedela. Tako sva nasilja o kojima pišem počinjena su van predela koji drže pobunjenici.

Tamo su stradali samo nenaoružani ljudi i bespomoćne žene i deca. I ova dela ne mogu se smatrati odmazdom za nasilja pobunjenička, jer je pobuna tokom cele zime, naročito otkad je stvarno Despotović preuzeo komandu, ostala striktno defanzivna.

Žrtve u svakoj porodici

Zabeležio sam dokaze za dvadeset i jednu žrtvu. Za ovu svrhu birao sam većinom starešine porodica. Video sam ih na raznim mestima: neke na austromađarskoj, a neke na pobunjeničkoj teritoriji. Sav dokazni materijal je proveren, te se možete potpuno osloniti na sigurnost moga izveštaja.

Odlažem za drugo pismo novodobijena obaveštenja od pobunjenika i odmah nastavljam put ka cilju i predmetu mog ličnog ispitivanja: spaljenim selima Velikom i Malom Očievu. Pošto sam ispitao nekoliko izbeglica u Srbu, na hrvatskoj granici, i nekoliko drugih na raznim planinama slobodne Bosne (kuda sam, radi ovog cilja, putovao četiri dana), pošao sam iz Sjenice, krajnjeg pobunjeničkog položaja na ovoj strani, da se, ako je moguće, probijem do stvarne pozornice turskih nasilja u Očievu.

Ovaj je poduhvat bio neka vrsta avanture i neće biti neinteresantno mojim čitaocima da vide do kakvih sam sve nezgoda bio doveden. U pobunjeničkom logoru Sjenice svi su uticali da me odvrate od ovog plana. I pored toga što su ruševine u Očievu napustili Turci, svi su mi govorili da razbojničke bande bašibozuka prikriveno krstare kroz okolinu i da su pre dva dana, na uzvišenju iznad sela, ova gospoda popalila neke stogove sena koji su dotle bili netaknuti.

Pored toga, i atmosferske prilike su bile nepovoljne. U turski deo Bosne moglo se stupiti jedino preko Unca. Usled kiša i otopljenog snega reka je narasla i bila je toliko brza da su gazovi postali neprohodni. Prema mišljenju prisutnih Bosanaca, pokušaj da se reka prepliva bio je krajnja ludost.

Morao sam ipak poći na put i preći reku. Spustio sam se niz strme stene do reke, oslobodio se većeg dela odeće i opreme, stavio beležnicu i nekoliko drugih potreba u šešir, a zapanjenim Bosancima ostavio na čuvanje odelo, revolver i drugi prtljag i preduzeo sudbonosan skok. Jaka hladnoća bila je opasnija od nabujale reke. Ali Unac mi je bio naklonjen i uspeo sam da se dokopam suprotne obale. Pošto sam izvesno vreme obazrivo mirovao na obali, pošao sam bez vodiča i bez pratnje i uskoro, u predistorijskim uslovima, iznalazio sam, kako sam najbolje mogao, put preko planina i bašibozučke zemlje ka spaljenim selima.

Kuće srušene do temelja

U takvim prilikama putnici često izgube put. To se desilo i meni. Već sam izgubljen među stenjem i zakržljalom borovom šumom. Sasvim malaksao. Iza mene su dopirali uzvici slični ratnom pokliču i uzastopno se ponavljali. Pokušao sam da proverim odakle glasovi dolaze i utvrdio sam da je jedan hrabri bosanski hrišćanin, rođen u Očievu, ohrabren mojim primerom, preplivao Unac i dobrovoljno se ponudio da me vodi u popaljena sela.

Posle zamornog penjanja i delimičnog spuštanja stigli smo na pozornicu nasilja. Ovde sam se uverio da su svi oni svedoci detaljno i verno opisali rušenje sela. Nikad nisam video sliku groznije pustoši i ne bih želeo da je ponovo vidim. Samo su dve kuće u selu ostale pošteđene.

Pretpostavlja se da su očuvane zauzimanjem njihovih muslimanskih gospodara. Ipak su i one bile delimično oštećene i potpuno opljačkane. Sve ostale kuće bile su do temelja izgorele. Međutim, ponegde je nekoliko pletara za smeštaj kukuruza stajalo neporušeno, ali opljačkano. Valjda namerno Turci su ostavili nekoliko košnica da se ponovo napune medom!

Prizor dvostrukog pustošenja bio je neobično tužan. Iznad potamnelih temelja sagorelih domova još se širio miris vatre! Na svim stranama videli su se ostaci negdašnjeg sela koje su Turci spalili prošle godine, 24. juna. Temelji ranijih kuća bili su brojniji i veći od kolibica koje su povratnici uspeli da podignu. Sve skupa pruža rečitu sliku oskudnog stanja ovog nesrećnog naroda. Pre je u ovom selu bilo, ako su moji podaci tačni, preko četrdeset porodica. U selu, bolje reći u dva potpuno porušena sela, izbrojao sam dvadeset jednu kolibu sagorelu i samo dve pošteđene od vatre. Broj porodica i upropašćenih kuća slaže se sa saopštenjem svedoka sa raznih strana.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.