ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ЧЕТВРТО - Турци запалили и опустошили српска села

Многи бегови су изјавили да се не би никад борили против побуњеника да нису сигурно рачунали на енглеску помоћ. Фанатични и изненадни упади бегова праћени ужасним пустошењем и суровостима над хришћанским дијелом становништва.

Побуњеници  разбацани преко широке области покрајине и обухватају планински троугао између аустријске границе и турских тврђава Кулен - Вакуфа, Кључа и Гламоча

********************************

Овдје, около Деспотовићеве команде, смештено је око пет стотина побуњеника. Видео сам само пристојно одевене људе. Код неких су одела била слична црногорским. Добро су наоружани и изгледало је да нису у оскудици. Сада су побуњеници под Деспотовићевом командом разбацани преко широке области ове покрајине и обухватају необичан планински троугао између аустријске границе и турских тврђава Кулен Вакуфа, Кључа и Гламоча. Њихово је главно упориште на истоку планински масив Црне Горе или Црне Планине. Тамо сада стварно постоји мала босанска Црна Гора.

Потребно је да испитам сав овај тешко приступачан предео и да посетим и друге главне побуњеничке логоре. Следеће дане посветио сам томе.

Осигурао сам, срећом, помоћ бившег команданта Голуба Бабића. Овај је човек био мој водич и пратилац. И даље је он главни побуњенички војвода и њихов најоданији вођа. У мојој пратњи налазио се и Aтанасије Смиљанић, млад и претерано храбар ратник, потомак славне и племићке далматинске породице. Младић је доста добро говорио немачки.

Предио непознат Европљанима

Јахао сам на малом и сигурном босанском коњу. Један обичан штап сачињавао је већ моје оружје. Упутио сам се са пратњом, до зуба наоружаном, да испитам предео који је тако мало познат Европљанима, колико и дивљине Aзије.

Поздрављајући се при растанку, мухамедански ефендија је кисело изразио наду да се могу ослонити на неке његове пријатеље у Петровцу. Тамо су се бегови под заклетвом обавезали да ће обесити првог Енглеза којег њихове очи виде! Очигледно губимо популарност у Босни. И ефендија је стварно објаснио да Енглезе мрзе нарочито босански бегови који су изгубили добар део своје имовине током садашњих неприлика. Многи бегови су изјавили да се не би никад борили против побуњеника да нису посве сигурно рачунали на енглеску помоћ. За жаљење је ово, јер су фанатични и изненадни упади ових бегова били праћени ужасним пустошењем и суровим грубостима над хришћанским делом становништва.

Ускоро после напуштања логора у Црним Потоцима прошли смо поред рушевина хришћанских села Подилице и Долова и, нешто даље, поред Стожишта. Турци су ова села спалили и до земље сравнили. Тамо је некад била и црква. Једини видљиви трагови су њени темељи. Пењемо се планинском стазом уз велики масив Уилице планине.

Ниже стране ове планине прекривају ситне и закржљале букве. Стаза је тешко проходна јер је понегде прекривена снежним наметима. После неколико часова напорног путовања довела нас је путања на планинску висораван која је средишњим гребеном раздељена на две равни. Са свих страна су висоравни затворене планином и тако су изгледале као корита двају великих језера.

Ова су "поља", како их овде називају, карактеристичне појаве кречњачких планина Илирије и представљају оазе у овој огромној пустињи, где су потпуно оголеле планине засуте комадима кречњачких плоча. Међутим, површина ових "поља" сасвим је равна и прекривена земљом, која је понегде врло плодна. Около њих збила су се села, а сеоске равни и пашњаци окружени су, као утврђен град, планинским зидовима и често су, као сада овде, доступни само кроз тешко приступачне пролазе. С обзиром на ову чињеницу, лако је схватити погодну одбрану предела где планинска упоришта обилују плодним пољима. Из ових планинских утврђења, добро наоружани и добро вођени, они могу да генерацијама пркосе нападачу.

На удару имовина хришћана

Побуњеници већ цене своју дефанзивну снагу и значај поделе своје енергије на земљорадњу и одбрану. У доба када је на овој страни побуна била ограничена само на неколико села дуж далматинске границе, Турци су продрли до ових издвојених висоравни и попалили село Ресановце. Поље десно од овог села носи исто име. Тад су Турци спалили и село Пећи, које се налази на левој страни поља.

Још напред, рушитељи су поштедели два села. Распитао сам се и утврдио да су она припадала неком бегу од Ливна. Харао је бег овим делом покрајине, али је био паметан да не руши своју имовину, иако су насељеници хришћанска раја. Уместо ових, бег је попалио хришћанска села другог поседника!

Прво очувано село зове се Исподисјек, а друго Мала Чевча. Овде сада логорује побуњеничка чета. Ту смо нашли двеста наоружаних људи. Постројени, са натакнутим бајонетима, људи су били спремни да поздраве долазак војводе на коњу.

Жене и деца још су остали у овим селима. Сада смо на путу између планина Пркоса, с десне, и Јадовника, с леве стране, и пењемо се уз неки плато који је обрастао буковом шумом. Ова је шума богата огромном грађом. На неким местима лежи дубок снег. Сада већ наступамо преко другог залеђеног "поља". Посетио сам многа пуста места, али никад нисам овако

чудно осетио издвојеност од света као сада...

                                    (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.