ИЛИРСКA ПИСМA - ПИСМО ЧЕТРНAЕСТО - Пред турским варварима колоне невољника

Пред колибицама гомилале су се избјегле групе хришћана невољника. Њихове су патње ужасне, иако већ неколико седмица примају енглеску помоћ. Испод дрвећа, без љекара, без кревета за одмор, леже избјеглице на грудима мајке земље, леже жртве глади, тифуса, малих богиња...

Овдје, код дјеце на Камену, смрт је била неуморна! Дуге патње уцртале су на преживјелим, толико много бора и бразда да представљају печат  неизмјерних патњи !

*****************************

Нова колонија босанских избеглица склонила се у пустој планинској долини, с друге стране босанске границе, источно од Книна. Посетио сам то место. Циљ ми је био да донекле помогнем при дељењу помоћи из фонда Мис Ирби и Мис Џонстон и истовремено да сазнам појединости о скорим турским варварствима, због којих се непрестано повећава број хришћанских избеглица на овом и другим местима.

Напустио сам Книн и његову плодну долину и, после ужасног путовања под скоро тропским сунцем преко пустих оголелих кречњачких гребена - због чега касни ово писмо - стигао сам на босанску границу у друштву интелигентног и доброћудног жандара пограничне аустријске службе. Овај је човек био необично користан при расподели Мис Ирбине помоћи у удаљеним областима.

У избору самог склоништа избеглице нису могле наћи погодније место. Са последњег каменитог врха који је заклањао

Камен-долину (тако се зове ово место) отворио се преда мном тако ретко сликовит и романтичан призор.                            

Невољници на рођеној земљи

Замислите само каква је радост после дугих часова проведених на пустим, сивим и распуклим стенама планинских гребена, где удвостручен изгледа немилосрдни сјај сунца, и, каква радост, после свега, кад се изненада појави свежа зелена оаза, прелеп пропланак обрастао дивном буковом шумом из чије се зелене средине, делимично зеленилом опкољене, уздижу бескрајни врхови, стубови и куполе.

С удаљеног положаја посматран призор само ствара визије и заварава око као да су све то само рушевине неког чудног Дџрересљуеа, упоришта из средњега века, а у ствари то није ништа друго до једна каменита и природна тврђава.

Доле, у хладу дрвећа, у зеленој долини, избеглице су подигле бедне и мале дрвене колибице, своја склоништа од елементарних непогода. Како смо се примицали којој кући гомилале су се групе невољника око нас да би примиле нашу помоћ. Њихове су патње ужасне, иако већ неколико седмица примају енглеску помоћ. Ту и тамо, испод дрвећа, без лекара, без кревета за одмор, леже избеглице на нежним грудима мајке земље, леже жртве глади, тифуса, малих богиња. Данас је ова последња болест покосила једну жртву.

Морталитет је у овој шуми до краја зиме био ужасан. У колонији је умрло током последњих шест месеци преко стотину

људи: четрдесет процената од укупног броја! Не заборавите да је број босанских избеглица достизао четвртину милиона. Замислите само како је болно значење ових бројева. Морталитет свакако није био свугде велик као овде. Мени изгледа да је хришћанска Европа преузела велику одговорност што хладно окреће леђа овим беспомоћним просјацима. Aустријска влада дала је нешто помоћи, али прекасно и пристрасно и у многим случајевима преко руку корумпираних представника.

Та је помоћ недовољна за одржавање голог живота већине избеглица. Некад, пре, давала им је дневно два пенија. Сада просечно даје око пола пенија и позива физички способне да нађу запослење. Запослење у Динарским планинама, где и домороци једва издрже са најосновнијим! Запослење у Илирској пустињи!

Шта је са Aустро-Угарском

Када све болне статистике постану познате и када престане напор аустријских и мађарских власти да спрече објављивање, показаће се да је Aустро-Угарска нагомилала такву тежину моралне одговорности да, претпостављам, такву тежину не би могла издржати ниједна друга европска влада. Срећно или несрећно по њу, Aустро-Угарска је сада само "географски појам" и без националног срца и без националне савести. Било би заиста неправедно порицати да мноштво избеглица не ствара тежак притисак на иначе слабе финансије Царевине. Aли, шта би се мислило о енглеском министру који би пре дозволио да тридесет хиљада напуштених избеглица умру од глади на енглеској земљи него да се сукоби са буџетским дефицитом!

Жалосно је било гледати децу. Жалосно је било видети ове пожутеле и увеле образе са којих су избледеле руже у априлу њихових година, жалосно је било упоредити ове нежне, повијене костуре, сличне малим и кртим шкољкама, са дечацима и девојчицама заобљених образа који су се могли видети међу срећнијим херцеговачким избеглицама у дубровачком склоништу, у коме скоро нису знали шта је оскудица.

Овде, код деце на Камену, смрт је била неуморна! Седмичне патње уцртале су на преживелим толико много бора и бразда да

представљају печат старих и дугогодишњих патњи. Најпосле, до њих је и хлеб стигао, и ледена је бура престала да дува, и хладна планинска зима уступила је место летњој топлоти.

Ипак, лако се види да сунчани сјај никад неће отворити ове свеле пупољке: они само чекају да их ишчупа милостива рука смрти!

                                      ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.