ИДЕОЛОГИЈA НОВОГ ДОБA - Одвојеност лична карта западног човјека

Западни човјек је свјестан да живи у природи, али не у пуном складу с њом. Он јасно види да бесконачно и ограничено немају заједнички именитељ, да је смртност супротност бесмртности, даљина близини, прошлост будућности

Подијељеном свијету запада супротставља се свијет Новог доба у коме сви учествујемо. Налазимо се у сфери апсолутне среће, што значи да нема више ни жеља у правом смислу ријечи

******************************

Стварајући у себи појам трансцендентног, јединственог и личног Бога, човек је истовремено открио да је и сам личност. Кроз искуство односа с тим личним Богом (о чему говори Библија), започињући дијалог с њим, пролазећи кроз искушења различитости и одвојености, осетивши раздаљину која га од њега раздваја, западни човек је, драматично и болно, стварао сопствену индивидуалност. Однос с тим личним Богом имао је у западном свету велику васпитну улогу. Отада нас осећај одвојености није више напуштао и постао је општи. Отавио је свој печат на нашем духовном животу. Формиран у духу различитости, западни човек морао је да научи да живи с њом.

Одвојеност је постала цивилизацијска лична карта запада: одвојеност стварног и идеалног, релативног и апсолутног, ограниченог и бесконачног, човека и божанства, световног и светог, прошлости и садашњости. Западни човек је свестан да живи у природи, али не у пуном складу с њом. Он јасно види да бесконачно и ограничено немају заједнички именитељ, да је смртност супротност бесмртности, даљина близини, прошлост будућности. Он такође зна да схватљиво није исто што и видљиво. Изван овог постоји и један други свет, мисли западњачки дух, али људи су од њега одвојени.

Несрећна свијест

Природни свет је супротстављен натприродном. Свет апсолутне истине, Небо идеја, попут стране земље је. Живим међу себи сличнима, али други се држи на одстојању од мене, те његова личност за мене остаје нерешива загонетка. Од трансценденције ме одваја непремостиви јаз. Ноумен представља неприступачно наличје феномена: Бог се не открива бићима које је створио. И лепота је постала нешто далеко и буди носталгију за једном стварности која је недоступна.

Укратко, са становишта западњачке културе, човек је разапет између две антитезе. Он мора да прође кроз искушење такве поделе и Хегел није без разлога говорио о "несрећној свести". Тај симболични појам несреће свест стиче незадовољство и узнемиреност душе западног човека. Та душа, којој никад није доста, не може а да не замишља да, насупрот стварности постоји један свет који је истовремено недоступан и савршен. Њега оличава Aнтигона која се позива на божанске законе; Рембо за кога је прави живот негде другде... Два света, дакле, између којих је западњачка душа подељена, и управо та растрзаност између овде и другде, између жеља и стварности, то одбијање да се у потпуности прихвати оно што постоји, одбијање помирења са чињеницама и задовољства оним што је ту, та немогућност радости због спајања са околним светом, та неодољива привлачност коју представља "другде", та тежња ка недоступној бесконачности, све то је истовремено човеков идентитет, његов разлог постојања, његова величина и узрок патњи.

Западњачки дух предано тражи изгубљено јединство; жели да поново сједини оно што је раздвојено, да се приближи Богу, да поново успостави везу са апсолутним. Није ли у томе скривена снага наших најпречих настојања? Жарка жеља за откривањем истине, научна настојања, развој разумског расуђивања, уметничко стваралаштво и филозофска размишљања појавни су облици те жеље за коју у дубини душе знамо да никад неће бити испуњена. Уметник, песник, писац, филозоф и научник су попут Фауста: они нису у стању да се одупру улагању све већег труда у своју потрагу иако знају да никад неће бити задовољни њеним резултатима.

Свеопште помирење

Теме Новог доба, дакле, звуче чудно у културолошкој клими која је својствена Западу. Одвајање? Пад? Подела? Изгнанство? На све то Ново доба одговара умирујућом речи "сједињавање". Ништа није неповратно, ништа непоправиво. За све болести постоје лекови, за све душевне недаће ту су те чувене технике. Ново доба објављује Добру вест о свеопштем помирењу: душе и тела, мушкарца и жене, духа и материје, људског и божанског, земље и космоса, трансцендентности и иманенције, религије и науке, свих религија међу собом, јина, јанга... Човек се најзад приближава обалама мирне и спокојне егзистенције... Одисејева лутања завршавају се код нимфе Калипсо. Нестаје тама разноликости, наступа превазилажење личности. Поново се успоставља склад сопственог ја с Богом, с другим, са природом. Подељеном свету запада супротставља се свет Новог доба у коме сви учествујемо. Налазимо се у сфери апсолутне среће, што значи да нема више ни жеља у правом смислу речи. Наслов једне од књига које су симбол Новог доба говори много: Претворите своје жеље у стварност. Aли кад жеља буде оваплоћена у стварности, кад све жеље буду испуњене, хоће ли човек и даље бити аутентично биће? Осећамо да нешто недостаје човеку кога је Ново доба обрлатило, што чини да он за нас буде потпуни странац.

Док Ново доба успављује човека дајући му осећај спокојства, тешко га оптерећује блаженством, поново га везује пупчаном врпцом, гура га у живи песак сједињавања, ми постављамо питање: чему онда бити уметник, филозоф, писац, научник, проналазач реформатор, кад је све већ одређено? Зар то не значи да ће извор културног стваралаштва пресахнути? Лако се може догодити да Ново доба, које толико воли да се пореди са стваралачком епохом ренесансе, обесмисли сав културни, уметнички, научни живот и доведе до замирања духа.

 (Крај)

(Од сутра у "Гласу Српске" нови фељтон "Оријенталиста", по књизи Тома Рајса. Књига је вјешто написан детективски роман, на основу стварних чињеница, препун незаборавних ликова, који су практично играчке у рукама мрачних сила двадесетог вијека)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.