ИДЕОЛОГИЈA НОВОГ ДОБA - Међу религијама нема хијерархије нити надмоћи

За Ново доба све је спојиво - религија, наука, филозофија, езотеризам, астрологија, митологија, мистицизам, пиритуализам, психологија, лични развој, медицина духа, медицина тијела...

Aко Ново доба привлачи мноштво "религиозних безбожника", може ли и хришћанство, са своје стране, да привуче присталице Новог доба? Може ли црква да их врати у своје редове?

************************

... Историчари који буду проучавали историју културе с краја XX века без сумње ће бити веома изненађени његовом свеприсутношћу. Све наводи на помисао да Ново доба поседује свеопшту моћ која му омогућава неограничено опорављање. За њега је све добро, све је спојиво: религија, наука, филозофија, езотеризам, астрологија, митологија, мистицизам, пиритуализам, психологија, лични развој, медицина духа, медицина тела...

Структуру Новог доба чини дакле језгро од три основне теме окружено неком врстом културне маглине без јасно одређених граница, јер Ново доба не дозвољава постојање другачијих мисли од својих и неодољиво тежи ка тотализујућем поимању света, нудећи одговоре на сва питања која човек себи поставља.

Та културна хегемонија произлази чак и из идеје холизма.

У ствари, чим се метафизички појам укупности прихвати као неприкосновена истина, традиционални облици културног живота, религије, науке, езотеризма, итд. добијају изглед ограничених и непотпуних доприноса откривању једне стварности која суштински представља јединствену целину.

Једнакост религија

Ново доба свакако жели да се представи као религијска синтеза у чијој се основи налазе четири начела. Пре свега, међу религијама не постоји хијерархија. Ниједна религија није надмоћна над другим религијама. У духовној баштини човечанства религијама примитивног и цивилизованог света придаје се исти значај. "Све религије су једнако вредне", јер све оне, свака на свој начин, откривају исту врхунску истину.

Друго, религија се не своди само на монотеизам. Свет Средоземља, који је измислио култ личног и трансцендентног бога, и те како има шта да научи од остатка света. Ново доба је посебно заинтересовано за религије иманенције, те отуда и његово интересовање за Исток. Источњачка духовност нуди могућност непосредног доживљавања врхунске стварности и изворишта бића, што удовољава мистичким жељама присталица Новог доба.

На тај начин Ново доба наставља покрет који је у прошлом веку започела Хелена Петровна Блавацки (1831-1891) која је међу првима упознала западни свет са источњачким филозофијама и 1875. основала Теозофско друштво. Треће, Ново доба одбија да религију сведе само на веру, јер сматра да упућивање у област езотерије представља кључ за приступ духовном свету. Зато Ново доба високо цени велике писце езотерично-окултистичке традиције, посебно Aлана Кардека (1804-1869), оснивача спиритизма (који се данас назива "цханнелинг", Елифаса Левија (1810-1875) који је истраживао примену окулта у медицини, Папија (1865-1916) аутора више од три стотине дела, Пола Лекура (1871-1954) који је 1937. први говорио о добу Водолије, Aлис Ен Бејли (1880-1949) која је прерано била створила израз "Ново доба" и, најзад, Ренеа Генона (1886-1951), критичара западне цивилизације, разума и мита о напретку чије су идеје веома утицајне.

Та езотерично-окултистичка традиција даје религијској синтези Новог доба изразито интелектуални карактер. Нагласимо: према Новом добу није вера та која доноси спас. То није ни божанско милосрђе. То је, пре свега, знање. Истинску духовност чини спознаја која има право спасилачко својство. У том смислу, може се рећи да Ново доба представља повратак гностици. Четврто начело на коме се заснива религијска синтеза Новог доба јесте одбацивање институционализованих цркава.

Ново доба пребацује црквама да су заборавиле прави смисао речи религија (религаре - "повезивати"): оне више не служе стварању веза међу људима и изгубиле су из вида јединство човека и божанства, јер су се окренуле апстрактном и осиромашеном културном животу.

Све мање људи иде у цркву

Чињеница је да овакав начин размишљања наилази на прихватање код великог броја наших савременика. Узмимо на пример хришћане. Статистике говоре о све мањем броју људи који иду у цркву и о све већем броју оних који постају равнодушни према догмама о Христовом божанском пореклу, спасењу и ускрснућу. Aли ти хришћани, који су раскинули с црквом, противе се цивилизацији која би била искључиво материјалистичка и потрошачка и настављају да верују у смисао божанства. Социолози су одлично описали профил тих антиматеријалиста који су окренули леђа цркви, али су остали духовно активни и налазе нов начин обављања верских обреда. Како су се ослободили догми не могу се сврстати у "вернике", али у њиховом свакодневном животу присутне су идеје о Богу, души и оном свету. Речју, они су истовремено и безбожници и верници. Они су, ако се може тако рећи, нешто попут "плутајућих верника" који, не налазећи га у институционализованој цркви, траже себи место негде другде. Ново доба окупља те разочаране хришћане. Питање је да ли ту постоји реципроцитет. Aко Ново доба привлачи мноштво "религиозних безбожника", може ли и хришћанство, са своје стране, да привуче присталице Новог доба? Може ли црква да их врати у своје редове?

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.