Идеали покренули велику Индију

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Буђење Индије) (10)

Индија је, без обзира на све муке кроз развој, остала демократска земља. Њена опредељеност за демократију остаје као једно од великих достигнућа у другој половини XX вијека. Заробљена идеализмом Индија је само у почетку прихватила програм који је спутавао развој који је могао да олакша општу биједу. Проблем је био у средствима, а не и идеалима

Требало је да Манмохан Синг 21. јуна 1991. буде на ручку код пријатеља у Делхију. Међутим, баш тог јутра његова жена је назвала домаћине да јави да ће морати да откажу. За мужа је искрснуо "изненадан посао". Одмах после осам часова Синга је неочекивано позвао телефоном нови председник владе, П. В. Нарасима Рао. И уместо да крене на ручак Синг је морао да положи заклетву као министар финансија сред једне од најтежих економских криза.

Ипак, многима је изгледало да ће Синг ускоро бити слободан да одлази на ручкове, јер се сматрало да је Раова влада слаба и да неће трајати дуго. Она је, међутим, остала пет година свог мандата и у том времену је успела да индијску привреду одврати од државног диригованог курса. Овај резултат могао би учинити Индију једном од најдинамичнијих сила светске привреде XXI века.

У промени курса, премијер Рао ће одлучно раскинути са идејама које су владале Индијом од њене независности, а које су доминирале у Конгресној партији још од тридесетих година. Рао није поседовао ништа од оног драматичног стила својих најславнијих претходника. Од њега се могло очекивати да више буде чувар него револуционар, да буде пре реп једне династије него човек који ће наопачке окренути идеје које су биле чврсто преплетене.

Убијена Индира Ганди

Током свих тих година заиста је изгледало да Индијом влада династија. Отац, Брамин Нехру, увео је државу у независност 1947. и био председник владе до смрти 1963. Његова ћерка, Индира Ганди, била је премијер петнаест од седамнаест година између 1967. и 1984, када је убијена. Њен син Раџив био је премијер од 1984. до 1989. Године 1991. убијен је у атентату за време кампање за политички повратак.

Ипак, кроз све те муке, Индија је остала демократска земља. Њена чврста опредељеност за демократију остаје као једно од великих достигнућа у другој половини XX века. Њени слободни избори, независно судство, слобода штампе и говора, били су у великој супротности с политичком реалношћу у великом делу земаља у развоју, које су дуго подлегале диктатури, етничким ратовима и политичкој фисији.

Ово достигнуће било је утолико значајније с обзиром на величину земље - која има скоро 20 одсто светског становништва - и на њену сложену мултиетичност. Овај систем често је био тестиран етничким стремљењима, корупцијом и политичким амбицијама, али је показао значајну еластичност.

Када је, међутим, на дневном реду била привреда, прича је била сасвим другачија.

Заробљена идеализмом и идеологијама, Индија је у почетку прихватила програм који је спутавао развој који је могао да олакша општу беду. И у том процесу она се марганизовала у светској привреди која је доживљавала брз раст. Наглашени идеализам био је дух који је покретао Махатму Гандија и који је заробио Џвахарлала Нехруа на путовању аутомобилом кроз блато Рае Барелија 1920. - у савлађивање беде.

Проблем није био у идеалима него у средствима. Како су њихове идеје обликоване фабијанским социјализмом и комунистичким централним планирањем, вође Конгресне партије нису имале поверења у тржиште.

Бирократски диктати

Сматрали су да је конкуренција лоша ствар и осећали су "презир према механизму цена". Веровали су да ће централно планирање, снажна државна контрола и владино знање боље урадити посао распоређивање улагања и одређивања производње него милиони индивидуалних доносиоца одлука. Бирократски диктати били су бољи од барометара тржишта.

Постојала је замашна економска анализа - веома убедљива, технички стручна, понекад лепо срочена - која је подупирала овакав приступ. Како је суво коментарисао један индијски економиста, "није сасвим погрешно да се сложимо са циничним ставом да је индијска несрећа морала да има сјајне економисте: невоља које су били поштеђени далекоисточни практичари!" Aли иза свега тога налазило се осећање хитности. И природни и економски ресурси земље били су врло оскудни.

Морали су да буду усмеравани; иначе, како је једном објаснио један владин званичник, они би могли да буду протраћени на производњу небитних артикала као што је руж за усне.

Проблеми с којима се земља суочавала били су акутни, људска патња превелика да би се дозволио луксуз излагања ризику. Влада ће концентрисати ресурсе у духу совјетског централног планирања, с нагласком на тешку индустрију. И, што се показало као кључна грешка, та концентрација била је на саме инвестиције, пре него на продуктивност тих инвестиција и квалитет и вредност произведене робе".

Последица свега овога био је економски систем који је имао три поражавајуће карактеристике.

Песимизам

Економски систем имао је три лоше особине. Прва је била "владавина одобрењем" - сложен, ирационалан, готово несхватљив систем контрола и лиценци који је био присутан у свакој фази производње, улагања и спољне трговине. Друга карактеристика била је снажна склоност ка државном власништву, која је одражавала оно што је описано као фабијански "одмерени и спори успон уз марксистичко брдо". Трећа поражавајућа карактеристика било је одбацивање међународне трговине. Над доносиоце одлука спустио се "извозни песимизам".

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.