Ideali pokrenuli veliku Indiju

KOMANDNI VISOVI (Buđenje Indije) (10)

Indija je, bez obzira na sve muke kroz razvoj, ostala demokratska zemlja. Njena opredeljenost za demokratiju ostaje kao jedno od velikih dostignuća u drugoj polovini XX vijeka. Zarobljena idealizmom Indija je samo u početku prihvatila program koji je sputavao razvoj koji je mogao da olakša opštu bijedu. Problem je bio u sredstvima, a ne i idealima

Trebalo je da Manmohan Sing 21. juna 1991. bude na ručku kod prijatelja u Delhiju. Međutim, baš tog jutra njegova žena je nazvala domaćine da javi da će morati da otkažu. Za muža je iskrsnuo "iznenadan posao". Odmah posle osam časova Singa je neočekivano pozvao telefonom novi predsednik vlade, P. V. Narasima Rao. I umesto da krene na ručak Sing je morao da položi zakletvu kao ministar finansija sred jedne od najtežih ekonomskih kriza.

Ipak, mnogima je izgledalo da će Sing uskoro biti slobodan da odlazi na ručkove, jer se smatralo da je Raova vlada slaba i da neće trajati dugo. Ona je, međutim, ostala pet godina svog mandata i u tom vremenu je uspela da indijsku privredu odvrati od državnog dirigovanog kursa. Ovaj rezultat mogao bi učiniti Indiju jednom od najdinamičnijih sila svetske privrede XXI veka.

U promeni kursa, premijer Rao će odlučno raskinuti sa idejama koje su vladale Indijom od njene nezavisnosti, a koje su dominirale u Kongresnoj partiji još od tridesetih godina. Rao nije posedovao ništa od onog dramatičnog stila svojih najslavnijih prethodnika. Od njega se moglo očekivati da više bude čuvar nego revolucionar, da bude pre rep jedne dinastije nego čovek koji će naopačke okrenuti ideje koje su bile čvrsto prepletene.

Ubijena Indira Gandi

Tokom svih tih godina zaista je izgledalo da Indijom vlada dinastija. Otac, Bramin Nehru, uveo je državu u nezavisnost 1947. i bio predsednik vlade do smrti 1963. Njegova ćerka, Indira Gandi, bila je premijer petnaest od sedamnaest godina između 1967. i 1984, kada je ubijena. Njen sin Radživ bio je premijer od 1984. do 1989. Godine 1991. ubijen je u atentatu za vreme kampanje za politički povratak.

Ipak, kroz sve te muke, Indija je ostala demokratska zemlja. Njena čvrsta opredeljenost za demokratiju ostaje kao jedno od velikih dostignuća u drugoj polovini XX veka. Njeni slobodni izbori, nezavisno sudstvo, sloboda štampe i govora, bili su u velikoj suprotnosti s političkom realnošću u velikom delu zemalja u razvoju, koje su dugo podlegale diktaturi, etničkim ratovima i političkoj fisiji.

Ovo dostignuće bilo je utoliko značajnije s obzirom na veličinu zemlje - koja ima skoro 20 odsto svetskog stanovništva - i na njenu složenu multietičnost. Ovaj sistem često je bio testiran etničkim stremljenjima, korupcijom i političkim ambicijama, ali je pokazao značajnu elastičnost.

Kada je, međutim, na dnevnom redu bila privreda, priča je bila sasvim drugačija.

Zarobljena idealizmom i ideologijama, Indija je u početku prihvatila program koji je sputavao razvoj koji je mogao da olakša opštu bedu. I u tom procesu ona se marganizovala u svetskoj privredi koja je doživljavala brz rast. Naglašeni idealizam bio je duh koji je pokretao Mahatmu Gandija i koji je zarobio Džvaharlala Nehrua na putovanju automobilom kroz blato Rae Barelija 1920. - u savlađivanje bede.

Problem nije bio u idealima nego u sredstvima. Kako su njihove ideje oblikovane fabijanskim socijalizmom i komunističkim centralnim planiranjem, vođe Kongresne partije nisu imale poverenja u tržište.

Birokratski diktati

Smatrali su da je konkurencija loša stvar i osećali su "prezir prema mehanizmu cena". Verovali su da će centralno planiranje, snažna državna kontrola i vladino znanje bolje uraditi posao raspoređivanje ulaganja i određivanja proizvodnje nego milioni individualnih donosioca odluka. Birokratski diktati bili su bolji od barometara tržišta.

Postojala je zamašna ekonomska analiza - veoma ubedljiva, tehnički stručna, ponekad lepo sročena - koja je podupirala ovakav pristup. Kako je suvo komentarisao jedan indijski ekonomista, "nije sasvim pogrešno da se složimo sa ciničnim stavom da je indijska nesreća morala da ima sjajne ekonomiste: nevolja koje su bili pošteđeni dalekoistočni praktičari!" Ali iza svega toga nalazilo se osećanje hitnosti. I prirodni i ekonomski resursi zemlje bili su vrlo oskudni.

Morali su da budu usmeravani; inače, kako je jednom objasnio jedan vladin zvaničnik, oni bi mogli da budu protraćeni na proizvodnju nebitnih artikala kao što je ruž za usne.

Problemi s kojima se zemlja suočavala bili su akutni, ljudska patnja prevelika da bi se dozvolio luksuz izlaganja riziku. Vlada će koncentrisati resurse u duhu sovjetskog centralnog planiranja, s naglaskom na tešku industriju. I, što se pokazalo kao ključna greška, ta koncentracija bila je na same investicije, pre nego na produktivnost tih investicija i kvalitet i vrednost proizvedene robe".

Posledica svega ovoga bio je ekonomski sistem koji je imao tri poražavajuće karakteristike.

Pesimizam

Ekonomski sistem imao je tri loše osobine. Prva je bila "vladavina odobrenjem" - složen, iracionalan, gotovo neshvatljiv sistem kontrola i licenci koji je bio prisutan u svakoj fazi proizvodnje, ulaganja i spoljne trgovine. Druga karakteristika bila je snažna sklonost ka državnom vlasništvu, koja je odražavala ono što je opisano kao fabijanski "odmereni i spori uspon uz marksističko brdo". Treća poražavajuća karakteristika bilo je odbacivanje međunarodne trgovine. Nad donosioce odluka spustio se "izvozni pesimizam".

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.