ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (9)

Историја манастира Црна Ријека, спаја два најзначајнија косметска светитеља. Уз Светог Петра Коришког, ту је Свети Јоаникије Девички, који је овде дошао да се подвижава.

Ту, на стени изнад понорне Црне Ријеке (која се тад звала Бијела Ријека), Јоаникије је "цркву подигао, и манастир саставио и довољно ученика сабрао", па се може рачунати да је он био оснивач манастира. Да би се вратио у свој родни крај, данашњу Дреницу, и ту основао манастир Девич, где се, у време деспота Ђурђа Бранковића, Богу представио.

 

Осам испосница

Узгред да кажемо како је околина села Кориши била права мала Света Гора: поред Испоснице, и "новог" Светог Петра (Григоријевог), ту су биле и цркве Светог Ђорђа, Светог Николе (где је нађена Душанова повеља о оснивању Светих Aрхангела, коју је Шафарик сматрао најважнијим документом из српског средњег века), па Света Недеља коју помиње и руски конзул Јастребов, једина сачувана, црква Покрова Свете Богородице ( са ликом Богородице, изрешетаним пушчаним мецима).

A у оближњем Мушутишту био је манастир Свете Тројице, па Света Богородица (са ктиторским натписом казнаца Драгослава, у коме се помињу жена му, син и кћи).

Уз овај храм Мушутиште је имало још десет цркава, а на Матоском потоку - названом по Светом Матеј и Евангелисти - који се с планине спушта у село, на висини од педесетак метара било је осам испосница.

На ширем потесу је и манастир Светог Марка, чија смо звона, задужбину Симе Игуманова већ помињали, и изнад њега испосница Светог Марка (Марко Коришки, по предању, такође пустиножитељ, био је ујак Петра Коришког) до које се може само допузати козјом стазом, чија је плитка пећина била осликана.

Затим манастир Мужљак, на високој белој стени, са Калуђерским врелом испод стене, где је такође била црква и сабориште.

A под стеном Чукаља, три метра у стени, била је црква Свете Богородице, са крстом урезаним високо у стени, над храмом (на улазу у ову пећинску цркву, нађен је мистериозни људски костур без лобање).

Две црквице биле су у данашњој Лука-махали села Кабаша, где су на гробљу нађени чудни "крстови у кругу".

На брду Чукаљу, уздизао се пирг. На пиргу су била звона. Звона су се чула "од Ђаковице до Дечана".

A кад би зазвонила звона са Чукаља, њихову звоњаву, као знак, прихватила би сва звона у долини...

 

Камен Краљевића Марка

Са овог "српског виса", каже легенда, Краљевић Марко бацио је огромну стенчугу доле, у албанско село Кабаш; кажу да се и сад, тај велики камен може видети у пољу Бесараба, на њему отисак велике Маркове шаке.

Неки од оних који су обишли све цркве овог горовитог предела, наслућују да је у свему постојао неки "виши" план: кад се сви храмови и црквишта поређају, остаје "рупа", као она помоћу које је творац Мендељејевог периодног система предвидео откриће нових елемената. Овако. Манастир Светог Марка је на крајњем југозападу, супротно од њега, на крајњем североистоку налазе се Испоснице у Матовском потоку (Свети Матеја?). Простор ограничава са југоистока црква Светог Луке... Очекује се да, негдје на северозападу, буду откривени остаци храма посвећеног четвртом Евангелисти, Светом Јовану!

Григорије Цамблик, учени Бугарин (Цинцарин из Бугарске) који се скрасио у Деспотовини српској, и био дугогодишњи игуман Дечана, петнаест година после Косовске битке, пише биографију краља Стефана Дечанског.

- Он добролепи, подиже храм боголепи, изнутра дужину и ширину многу имајући а висину толику, да се очи утруђују оном ко га гледа.

Стубовима од мермера држан, и камарама различитим ишаран. Споља угланчаним мермером састављен многочудно, црвеним а уједно и белим, сваког камена к другим сачињен дивно, вештине највеће, да изгледа да је један камен лице целог храма. Пречудно у једном срашћања виду, спојено вештином, која се јавља у неизрецивој некој лепоти, да благодет обасјава многа, оне који гледају. И увек лепота камена и величина храма највишу придаје красоту извајану савршено на камену, на достолепије оних који су га сачинили."

 

Многочудно достолепије

Добролепи - боголепи - достолепије - многочудно... диви се Цамблик задужбини Стефана Уроша Трећег, познатијег по имену које је добио по свом храму - Дечански.

О подизању Дечана пише и архиепископ пећки, Данило Други, који је "саставио" многа житија краљева и архиепископа, који је и сам учествовао у грађењу манастира.

Према житију Стефана Дечанског, овако разговарају краљ Стефан и Соломон, коме се Стефан жали како му може доћи скори крај, а ништа није учинио за спас своје душе.

- Не учиниш ли добре врлине у овом животу, мучићеш се вековима - каже му Соломон, а Краљ говори за себе:

- Да, увек ово слушајући, треба да учиним и неки богоугодни спомен у животу мојем, не би ли како добру реч стекао после разлучења ми од овог сујетног живота.

Јер видим да моји прародитељи и родитељи и други, учинише дела Богу и људима, и уз то подигоше божанствене храмове на хвалу и прослављење Господу, а на вечан спомен и чување тела по разлучењу тела од душе.

Саветује се затим, Стефан, са "сином својим превазљубљеним" (цар Душан Силни), епископима и властелом, говорећи:

"Треба да учиним и неки богоугодни спомен у животу мојем, не би ли како добру реч стекао после разлучења ми од овог сујетног живота".

- Добре и благе успомене мојих родитеља разобличавају моју леност, који подигоше величанствене храмове на велику и вечну успомену себи. Хоћу да начиним храм Богу, моме, Исусу.

И посла их све, и сам пође, да "траже такво место на коме ће храм подигнути". И ходајући, нађоше равно место на обали реке зване Бистрица (на Косову постоје три Бистрице: пећка, дечанска и призренска - прим.).

- Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у области Хвостанској, звано Дечане.

И видевши то рече мој господар: Ево места изабраног да буде храм Богу! И тако положи камен руком својом... И речју заповедаше да брзо дођу каменосечци и да се поставе од приморских земаља начелници здања тог... И нарекоше га Храм Господњи, на име празника Вазнесења Господњег, звано место славни Дечани."

Данило овако описује место изабрано за манастир, дивећи се красноме, "јер место лежи на највишем, сачињено сваким дрвећем, многогранато и многоплодно, уједно и равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, и извиру велики извори."

И сабраше ту велико мноштво уметничких и вештих мајстора, и пошто је све спремљено, и тако започе зидати да је "чудно и преславно онима који гледају, часне многоврсне мраморе тешући" и у "Божјој благодети уживајући".

 

Ослепљен од оца

 Милутинова смрт донела је Србији нереде. Чак и у опису преноса краљевих моштију у Бањску, одређену да буде гробна црква, описано је како банде пљачкаша ниси презале да нападну погребну поворку. На круну претендују Драгутинов син Владислав, по Дежевском споразуму, Константин, могао је сам Милутин помињао као наследника и Стефан. После Стефановог крунисања, Владислав се повукао у Угарску, а о Константину се зна само да је погинуо у борбама против брата.

Милутин је својевремено наредио да се Стефан, после побуне против оца, у коју је пошао подстакнут од зетских великаша, ослепи (и тако слеп био је "велики у разуму, а нарочито многовидећим очима својим, иако му телесне беху затворене") и превагу над браћом Стефану је донела вест да је изненада прогледао. Чудо се приписало Светом Николи.

На бденију и молитви, на дан Светог Николе, Стефан "угледа очима срца свог божанског мужа" Светог Николу који му се обрати: "Рекох ти да не скрбиш, оно што ти рекох дошао сам да испуним." Стефан паде к ногама светитељу, овај га подиже, учини му часни крсни знак на лицу и дотичући прстима очи, рече: "Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак!"

Кад Стефан дође и себи, гледаше као и раније!

Стефан је после крунисања свом сину Душану доделио титулу "младог краља".

 

 (Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.