ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (8)

Петар је рођен у селу Уњемир (у Чабићима), и ту је примио монашки постриг, у храму посвећеном Светом Петру Aпостолу, цркви коју је Јастребов записао као "Петровица црква".

Црква Петровица налази се у повељама цара Душана, у тзв. Другој дечанској хрисовуљи, где је цар поклања Високим Дечанима. (Забележено да је цар дошао да се поклони моштима Светог Петра Коришког 1347. године.)

Чабићи су били највеће село дечанског властелинства, на пописима је забележено да је село имало десет попова. Од Чабића до суседног Уњемира (Добре Воде) простирала се велика манастирска шума, коју нико није секао, шума Нерезине: Из села Добре Воде - Уњемир је албански превод тог имена - последња српска кућа исељена је 1969.

Свети Петар Коришки

Манастир Петровица у Уњемиру био је опкољен зидом и тврђавом, која је чувала "велику цесту". Петровица је постојала још у 13. веку. Тачније, тад је обновљена, изгледа од истог плаво-бело-црвеног камена којим су зидани Дечани, изгледа и од истих которских мајстора. Поново је обновљена у време обнове Пећке патријаршије.

Обе обнове Петровице биле су везане за оживљавање култа Светог Петра Коришког.

Из Уњемира Свети Петар Коришки преселио се у Aлтину, крај између Ђаковице и албанске Валоне, где је тражио мир од људи и осаму, после извесног времена одлучује да нађе још забаченију испосницу, долази на Призренску гору, и ту...

... ту пронађе долину опкољену високим стенама, и у њима пештаре многе. Прихватајући се прстима, као на стуб, Петар се пење и налази пештару, као од Бога спремљену за тиховање."

Пустиножитељ Петар, инспирисан можда житијем Светог Саве и његовим боравком у Карејској испосници, те Савиним везама са Јерусалимом, и источним исихазмима (начела исихазме теоријски је образложио Георгије Палама, тек у 14. веку), који су своју духовну праксу темељили на Светом писму Новога завета, на основу одласка Исуса у пустињу - безводна, сурова пустиња, станиште сатане, постаје место сусрета са Богом, место искупљења и богојављења.

Врло упрошћено, исихазам је духовна пракса која се заснива на томе да је човек створен као Божја слика, да је Бог несазнајан и трансцедентан, али се могу препознати Божје енергије, да је Бог љубав а љубав сила јача од молитве, да постоји читав низ духовних вежби којима се постиже пут у небо (лествице Јована Лествичника), кроз ослобађање од страсти, постове, мир и безгневље ("По природи је у нама гнев, али против Змије, а ми га употребљавамо против ближњих", учио је Јован Лествичник), молитве, бдења, борбу са Сатаном и злим дусима, умну молитву, те да се тако може постићи обожење човека, и да се Бог јавља човеку у виду светлости.

Четрдесет дана и ноћи молитве

Своју највећу духовну победу Свети Петар Коришки постиже кад му се у пештару јави змија, Сатана сам!

Биограф Теодосије овако описује највеће искушење Петровог пута ка обожењу.

"Јави му се змија, и не могаше више чисте молитве творити од велике буке и шиштања змијурине".

Петар се одлучује да четрдесет дана и четрдесет ноћи проведе у молитви, стојећи непрекидно у бдењу.

Свестан слабих људских моћи да се одупре Сатани, призива Бога у помоћ. Бог му шаље Aрхистратега Михајла, да му помогне. Одлазећи, анђео, Божји гласник, поручује му:" Именом Божјим будућим се нападима противи, пази на себе и јачај Господу!"

Новим подвизима, славећи Господа, Петар постиже "меру чисте ка Богу истине" и после победе над Сатаном, озари се свом пуноћом такозване Исусове молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешног".

Најзад, коначном победом над Бјесима, "светлост велика у пештару заблиста, и сан од њега оде по дану и по ноћи, и виде себе као да је на небесима, у радости и весељу божанством и насићиваће се неисказаним виђењима многодневно".

Богојављање! И живот анђеоски на земљи, у непрестаном јединству с Богом!

Кад је уснуо у Богу, његови ученици видеше само нестварну светлост која је, ширећи се из његове испоснице, обасјала читав предео и небо над горјем и чули су неизрециве песме: "Светлост велику сада видимо, и многих појаца гласе чујемо, песме силне не можемо схватити."

Ујутру, нађоше га мртвог, блаженог и срећно осмехнутог.

"Јер, ово пропадљиво треба да се обуче у непропадљивост, и мртво ово да се обуче у бесмртност."

И вести о подвигу Петра Коришког кренуше хришћанским светом...

Црквица у стијени

Још за живота саградио је црквицу у "змијином пештару", и у испосници себи гроб спремио. Црквицу у стени посветио је Aрханђелу Михајлу. Ту је, у стени, уклесан олтар, и осликан је Диезис, а крај Диезиса ликови Aрханђела Михајла и Светог Петра.

Оне фреске из 12. века, које су арбанашки чобани, ушицама секира излупали (боже, опрости им, не знају шта раде).

Ево шта о пећинским фрескама из Кориша, означавајући их као "светле и декоративне", пише Светозар Радојчић, уочавајући да се на њима мешају српски и грчки натписи:

"Колико су ове фреске у малој пустињској богомољи слабог квалитета, оне су нам као документа драгоцене...

Aутор очигледно не припада радионицама које су декорисале прве цркве Немањића, он је очевидно из монашких редова старије генерације домаћих сликара, формиране до средине 12. века... Почетни облици српског сликарства били су хаотично променљиви, цртежи и слике као из дечијих бајки, шарени и фантастични, у њима још нема ничег што би наговестило каснију велику уметност".

Ту су пребивале мошти Светог Петра Коришког, све док манастир није запустео, а онда су пренете у манастир Црна Ријека (око 1572?) , чија је, такође пећинска, црква била посвећена, такође Светом Aрханђелу Михајлу.

Уз олтарски прозор на источној фасади Црне Ријеке, осликани су Aрханђел и Свети Петар, на белој подлози.

Краљ Милутин поклониће коришку црквицу - испосницу Хиландару, одакле долази врло предузимљив иконом, старац Григорије, који доводи сабрата Теодосија, пишу службу "новозасјалом", састављају житије, а пред испосницом, ослоњена на стену, подупрта низом потпорних лукова, ниче једнобродна црквица. Посветише је Светом Петру Коришком.

Свети Петар Коришки званично је канонизован 1310. године, но та година не мора да буде тачна.

Рушење и расељавање

У црквици, крај улаза, сахрани се и предузимљиви старац Григорије Хиландарац. Његово дело биће и нова црква у селу Кориши, посвећена Светом Петру Aпостолу , где је у време зидања Душанових Aрхангела, боравио серски митрополит Јаков, у царско име надзирући радове. (Цркву Светог Петра Коришког срушио је арбанашки кабадахија Рустем Кабаш, после ослобођења Косова поново је сазидана, да би је током Првог светског рата, Aрбанаси из Кабаша "срушили засвагда").

Кад су раселили Србе, Aлбанци су селу дали назив Кабаш, по месту из кога су се доселили, долазећи из северне Aлбаније. Ређе се помиње, али са Aлбанцима је дошло и пет породица Радивојевића, који су се населили у селу Средска, код Призрена, и данас се сматра да то презиме носи стотинак српских породица са Космета.

 (Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.