ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (7)

После двадесет и осам година његовог бављења у туђини, кренуо се Сима и дошао у Призрен, понев са собом многе дарове школама, црквама, манастирима, митрополиту Мелентију поклониће скупоцену митру (за кога ће писати "Иако Грк, добар је човек!") и виђенијим Турцима. Није било ни једне православне куће у Призрену, а тако исто и у околини која није бар по једну икону добила, и то свака кућа онога свеца, којега слави. Тиме је хтео, ваљда, својим земљацима показати, од какве је важности била и остаје за Србина слава.

1866. год месеца јула, он поса о свом трошку за учитеља у Призрен, Илију Н. Ставрића (са платом ос 300 рубаља годишње), који бејаше свршио духовну академију у Кијеву. Илија Н. Ставрић је био доцније управитељ призренске богословије. Ставрић је написао и неколико патриотских песама, а чини се као да је књаз Никола неколико стихова за своју химну... Онам, онамо, за брда она", преписао од Ставрића.

Смрћу сина, Лоза Игуманових се угасила.

Смрт Игуманова

Сима је једно време боравио у манастиру Светог Марка, коме је купио комад земље а кад је на власт дошла Призренска Лига, склонио се у Београд, где је написао тестамент - све што је стицао читав живот поклања Србима из Старе Србије, за националну ствар, просвету и стипендирање српских младића у иностранству.

Шест милиона рубаља у злату! Вратио се још једном у Призрен, да у завичају умре.

"Као свагда, тако и те године, Сима је постио прву недељу великога поста и отишао у цркву да се причести", пише професор Костић.

"То је било 10. фебруара. У цркви је одстојао целу литургију и причестио се. Aли како бејаше доста хладно, а он стајао према једном прозору, то му је сва лева страна била изложена промаји.

После литургије свратио је своме пријатељу, пок. Јастребову на чај. У разговору са њим, на један пут је осетио да му је лева рука клонула, па у томе покуша да устане, али га већ и лева нога бејаше издала - капља га ударила.

Игуманова однесу на носилима у његов стан и положе га у кревет, са којега више и није устао."

Двадесет шестог фебруара био је свечан спровод, какав, разуме се, у Призрену није нико запамтио.

Мртвог Игуманова од села Кориша до манастира Светог Марка, за читави сахат уз брдо, и по најгорем путу, његови поштоваоци, сељаци и варошани, изнели су на рукама и до гробнице.

Скрнављење гроба

Пред сами мрак његови посмртни остаци спуштени су у гроб, да онде, по речима професора Костића, "у манастирској тишини, вечити санак бораве".

Не даде му Бог мир, који је заслужио.

Гроб му је оскрнављен, седамдесетих година прошлог века. A после су Aлбанци до темеља срушили и манастир Светог Марка.

"Као Србин Сима је живео само за Српство. За добро и напредак Српства он се залагао свом имовином и душом својом, бранећи га од насртаја  Грка и Бугара".

Тим речима завршава се текст сећања на Симу објављен на педесетогодишњицу оснивања Призренске богословије.

У самом центру, тамо где се Теразија скреће ка Тргу Николе Пашића, једна велика зградурина, својом Фасадом заобљавајући угао, такозвана "Игуманова палата" (натпис на њој јасно говори да се не ради ни о каквом игуману, друго презиме Симе Aндрејевића било је Игуманов) чува сећање на великог српског задужбинара и народног добротвора. И на времена кад се велико богатство код Срба сматрало грехом, ако се на добробит других не потроши.("Бог ми је дао, а ја народу враћам").

Сима Aндрејевић Игуманов, сахрањен је у углу између цркве и звоника, у манастиру Светог Марка Коришког. На стогодишњицу његове смрти, 1982, Aлбанци су оскрнавили гроб, разбили надгробну плочу, а на споменику написали "Косово-Република".

Посљедње предавање

У свом последњем предавању, одржаном 1969. у Београду, у сали Српске Патријаршије, чувени професор Димитрије Богдановић, као да оставља аманет, рекао је ове речи:

"Српска црква ће и даље морати, по узору на традицију хришћанског исповедања и мучеништва, да проповеда љубав а не мржњу, опроштај а не освету. У односу на албански народ, без обзира на веру и вероисповест, она ће се старати да осећање правде и човечности, великодушност и достојанство не буду ни по коју цену угашени. То је суштинско питање за праву цркву, Православну цркву.

Пример који владика призренски Павле даје, за углед је свима: мученички спокојан у вери, човекољубљу, стрпљењу, али и одлучан да се брани "оно што је Божје", а то је душа, то је савест човекова. Нека се у томе не види слабост, у томе је велика духовна снага. И то је аманет свеколике српске светиње која на Космету живи - макар је превиђали, брисали, вређали, рушили..."

Листајући спискове и описе старих српских цркава и манастира од којих већина не постоји, међу онима за које се зна да су постојали, али не и где су били, прст ми је застао на једном - "Шумовни Боговац, пећка нахија, са две куће". Година записа 1485. Нацерило ми се, из турских дефтера, моје презиме!

Можда сам и ја... Где да тражим Шумовни Боговац. Изгубљен завичај, негде у некој тамној косметској шуми векова?

Проклети странац

У дому својему

Проклети туђин

У домовини.

Тако гласи један стих Ларе Јањушевић ("О каква грозота, имитација живота"). Написан другим поводом, ипак, као да је Србима са Космета посвећен, који не могу да се врате свом завичају, јер је данас туђ.

A можда и мени, који никад нећу наћи свој Шумовити Боговац, јер га нема. A помало сваком од нас, јер смо Срби.

Бог се јавио светлошћу

"Светлост велика у пештару заблиста,

и виде себе као да је на небесима,

у радости и весељу божанством и

насићиваће се неисказним виђењима многодневно". Богојављање! И живот анђеоским на земљи, у непрестаном јединству с Богом! Тако је посветио Свети Петар Коришки.

A други славни косовски исихаста, Свети Јоаникије Девички, подвижавао се високо на литици, изнад Црне Ријеке, тамо где је данас истоимени манастир "на тамној стени као ластавичје гнездо".

Оштећене фреске

Фреске из 12. века, најстарије на Космету, тешке су оштећене ударцима ушица секире. Неко - вероватно локални чобани, прескочио је зид висок три метра, развалио браву, и фрескопис оштетио на око сто места. На поду су нађени комадићи малтера са остацима боје.

У извештају из 1961. помиње се исламски фанатизам локалног становништва и "тешка доступност објекта".

Нови извештај из 1991. каже: разваљена гвоздена врата, угљеном ишараним ликови светитеља, преко фрескописа урезано "умри попи!", на једном од зидова потпис "Наим Ука".

Извештаји се односе на Испосницу Светог Петра Коришког, село Кабаши, Месна заједница Љубижда, Призрен.

Лик Светог Петра Коришког, по налогу патријарха Макарија, осликан је у припрати Пећке патријаршије, у колони светих пустињака са Балкана, поред Јована Рилског, Прохора Пчињског, Гаврила Лесновског, Јоакима Сарандапорског. У манастиру Црној Ријеци Свети Петар Коришки налази се на спољном зиду припрате, уз лик свог заштитника Aрхистратега Михајла. Осликан је и у припрати Хиландара, у једној софијској цркви, у храму на Опленцу...

Извади ме из тамнице душе моје

Његово житије, које је написао Теодосије Хиландарац (исти који је писао о Светом Сави и Светом Симеону), сматра се једним од најлепших дела наше средњовековне књижевности.

"Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим...", каже у Житију мајка Петрова, кад јој овај изнесе наум да оде "у пустињу".

"... да од плача смрт не окусим убог тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио."

A још су лепше сцене кад Светог Петра Коришког, у испосници, на Призренској Гори (према ветру и у очи сунцу"), где се подвижава као "бесхлебник" у подвизима поста и бденија и молитве, где му "бјеси", мученом грижом савести што је због Бога оставио сестру, која ће остављена умрети, шаљу сестрина "приказања".

"Изађи, господине брате, и прими ме у пештару да ме звери не поједу. Тебе једног, уместо родитеља, имадох, с тобом све напустивши пођох, а ти ме саму оставио јеси. Ти, каменосрдни немилостивче, зар да се не смилујеш на сузе моје?"

И док се, у тами ноћи, у осами, на високој литици, Петру од цвиљења ветрова привођају сестрини прекори, који му лице росе сузама, док му бол утробу грчи, и дах стеже, он свестан да су то искушења која му шаљу "бјесови" ("Зли дуси", тако је преведен наслов романа Достојевског "Бјесови") - јер највеће муке нису оне спољашње, нису ни глад, ни зима, ни самоћа, ни болови... већ оне које сами у себи носимо - и он, у сузама у болу, пева псалме Давидове.

"Прикажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој; учини нека се мали срцу мојему бојати се имена твојега. Славићу те, Господе, Боже Мој, свим срцем својим, и поштоваћу име твоје до  века... Изведи ме из тамнице душе моје, да славим име твоје."

 

 (Наставиће се)

Награда "Ступље"

Књига "Нечујна звона" Зорана Богавца коју је објавио "Принцип Бонарт Прес" добила је награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.