HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (7)

Posle dvadeset i osam godina njegovog bavljenja u tuđini, krenuo se Sima i došao u Prizren, ponev sa sobom mnoge darove školama, crkvama, manastirima, mitropolitu Melentiju pokloniće skupocenu mitru (za koga će pisati "Iako Grk, dobar je čovek!") i viđenijim Turcima. Nije bilo ni jedne pravoslavne kuće u Prizrenu, a tako isto i u okolini koja nije bar po jednu ikonu dobila, i to svaka kuća onoga sveca, kojega slavi. Time je hteo, valjda, svojim zemljacima pokazati, od kakve je važnosti bila i ostaje za Srbina slava.

1866. god meseca jula, on posa o svom trošku za učitelja u Prizren, Iliju N. Stavrića (sa platom os 300 rubalja godišnje), koji bejaše svršio duhovnu akademiju u Kijevu. Ilija N. Stavrić je bio docnije upravitelj prizrenske bogoslovije. Stavrić je napisao i nekoliko patriotskih pesama, a čini se kao da je knjaz Nikola nekoliko stihova za svoju himnu... Onam, onamo, za brda ona", prepisao od Stavrića.

Smrću sina, Loza Igumanovih se ugasila.

Smrt Igumanova

Sima je jedno vreme boravio u manastiru Svetog Marka, kome je kupio komad zemlje a kad je na vlast došla Prizrenska Liga, sklonio se u Beograd, gde je napisao testament - sve što je sticao čitav život poklanja Srbima iz Stare Srbije, za nacionalnu stvar, prosvetu i stipendiranje srpskih mladića u inostranstvu.

Šest miliona rubalja u zlatu! Vratio se još jednom u Prizren, da u zavičaju umre.

"Kao svagda, tako i te godine, Sima je postio prvu nedelju velikoga posta i otišao u crkvu da se pričesti", piše profesor Kostić.

"To je bilo 10. februara. U crkvi je odstojao celu liturgiju i pričestio se. Ali kako bejaše dosta hladno, a on stajao prema jednom prozoru, to mu je sva leva strana bila izložena promaji.

Posle liturgije svratio je svome prijatelju, pok. Jastrebovu na čaj. U razgovoru sa njim, na jedan put je osetio da mu je leva ruka klonula, pa u tome pokuša da ustane, ali ga već i leva noga bejaše izdala - kaplja ga udarila.

Igumanova odnesu na nosilima u njegov stan i polože ga u krevet, sa kojega više i nije ustao."

Dvadeset šestog februara bio je svečan sprovod, kakav, razume se, u Prizrenu nije niko zapamtio.

Mrtvog Igumanova od sela Koriša do manastira Svetog Marka, za čitavi sahat uz brdo, i po najgorem putu, njegovi poštovaoci, seljaci i varošani, izneli su na rukama i do grobnice.

Skrnavljenje groba

Pred sami mrak njegovi posmrtni ostaci spušteni su u grob, da onde, po rečima profesora Kostića, "u manastirskoj tišini, večiti sanak borave".

Ne dade mu Bog mir, koji je zaslužio.

Grob mu je oskrnavljen, sedamdesetih godina prošlog veka. A posle su Albanci do temelja srušili i manastir Svetog Marka.

"Kao Srbin Sima je živeo samo za Srpstvo. Za dobro i napredak Srpstva on se zalagao svom imovinom i dušom svojom, braneći ga od nasrtaja  Grka i Bugara".

Tim rečima završava se tekst sećanja na Simu objavljen na pedesetogodišnjicu osnivanja Prizrenske bogoslovije.

U samom centru, tamo gde se Terazija skreće ka Trgu Nikole Pašića, jedna velika zgradurina, svojom Fasadom zaobljavajući ugao, takozvana "Igumanova palata" (natpis na njoj jasno govori da se ne radi ni o kakvom igumanu, drugo prezime Sime Andrejevića bilo je Igumanov) čuva sećanje na velikog srpskog zadužbinara i narodnog dobrotvora. I na vremena kad se veliko bogatstvo kod Srba smatralo grehom, ako se na dobrobit drugih ne potroši.("Bog mi je dao, a ja narodu vraćam").

Sima Andrejević Igumanov, sahranjen je u uglu između crkve i zvonika, u manastiru Svetog Marka Koriškog. Na stogodišnjicu njegove smrti, 1982, Albanci su oskrnavili grob, razbili nadgrobnu ploču, a na spomeniku napisali "Kosovo-Republika".

Posljednje predavanje

U svom poslednjem predavanju, održanom 1969. u Beogradu, u sali Srpske Patrijaršije, čuveni profesor Dimitrije Bogdanović, kao da ostavlja amanet, rekao je ove reči:

"Srpska crkva će i dalje morati, po uzoru na tradiciju hrišćanskog ispovedanja i mučeništva, da propoveda ljubav a ne mržnju, oproštaj a ne osvetu. U odnosu na albanski narod, bez obzira na veru i veroispovest, ona će se starati da osećanje pravde i čovečnosti, velikodušnost i dostojanstvo ne budu ni po koju cenu ugašeni. To je suštinsko pitanje za pravu crkvu, Pravoslavnu crkvu.

Primer koji vladika prizrenski Pavle daje, za ugled je svima: mučenički spokojan u veri, čovekoljublju, strpljenju, ali i odlučan da se brani "ono što je Božje", a to je duša, to je savest čovekova. Neka se u tome ne vidi slabost, u tome je velika duhovna snaga. I to je amanet svekolike srpske svetinje koja na Kosmetu živi - makar je previđali, brisali, vređali, rušili..."

Listajući spiskove i opise starih srpskih crkava i manastira od kojih većina ne postoji, među onima za koje se zna da su postojali, ali ne i gde su bili, prst mi je zastao na jednom - "Šumovni Bogovac, pećka nahija, sa dve kuće". Godina zapisa 1485. Nacerilo mi se, iz turskih deftera, moje prezime!

Možda sam i ja... Gde da tražim Šumovni Bogovac. Izgubljen zavičaj, negde u nekoj tamnoj kosmetskoj šumi vekova?

Prokleti stranac

U domu svojemu

Prokleti tuđin

U domovini.

Tako glasi jedan stih Lare Janjušević ("O kakva grozota, imitacija života"). Napisan drugim povodom, ipak, kao da je Srbima sa Kosmeta posvećen, koji ne mogu da se vrate svom zavičaju, jer je danas tuđ.

A možda i meni, koji nikad neću naći svoj Šumoviti Bogovac, jer ga nema. A pomalo svakom od nas, jer smo Srbi.

Bog se javio svetlošću

"Svetlost velika u peštaru zablista,

i vide sebe kao da je na nebesima,

u radosti i veselju božanstvom i

nasićivaće se neiskaznim viđenjima mnogodnevno". Bogojavljanje! I život anđeoskim na zemlji, u neprestanom jedinstvu s Bogom! Tako je posvetio Sveti Petar Koriški.

A drugi slavni kosovski isihasta, Sveti Joanikije Devički, podvižavao se visoko na litici, iznad Crne Rijeke, tamo gde je danas istoimeni manastir "na tamnoj steni kao lastavičje gnezdo".

Oštećene freske

Freske iz 12. veka, najstarije na Kosmetu, teške su oštećene udarcima ušica sekire. Neko - verovatno lokalni čobani, preskočio je zid visok tri metra, razvalio bravu, i freskopis oštetio na oko sto mesta. Na podu su nađeni komadići maltera sa ostacima boje.

U izveštaju iz 1961. pominje se islamski fanatizam lokalnog stanovništva i "teška dostupnost objekta".

Novi izveštaj iz 1991. kaže: razvaljena gvozdena vrata, ugljenom išaranim likovi svetitelja, preko freskopisa urezano "umri popi!", na jednom od zidova potpis "Naim Uka".

Izveštaji se odnose na Isposnicu Svetog Petra Koriškog, selo Kabaši, Mesna zajednica Ljubižda, Prizren.

Lik Svetog Petra Koriškog, po nalogu patrijarha Makarija, oslikan je u priprati Pećke patrijaršije, u koloni svetih pustinjaka sa Balkana, pored Jovana Rilskog, Prohora Pčinjskog, Gavrila Lesnovskog, Joakima Sarandaporskog. U manastiru Crnoj Rijeci Sveti Petar Koriški nalazi se na spoljnom zidu priprate, uz lik svog zaštitnika Arhistratega Mihajla. Oslikan je i u priprati Hilandara, u jednoj sofijskoj crkvi, u hramu na Oplencu...

Izvadi me iz tamnice duše moje

Njegovo žitije, koje je napisao Teodosije Hilandarac (isti koji je pisao o Svetom Savi i Svetom Simeonu), smatra se jednim od najlepših dela naše srednjovekovne književnosti.

"Ne ostavljaj me, molim te, da od plača smrt ne okusim...", kaže u Žitiju majka Petrova, kad joj ovaj iznese naum da ode "u pustinju".

"... da od plača smrt ne okusim ubog tebe, pa ćeš odgovarati pred Bogom što si me ubio."

A još su lepše scene kad Svetog Petra Koriškog, u isposnici, na Prizrenskoj Gori (prema vetru i u oči suncu"), gde se podvižava kao "beshlebnik" u podvizima posta i bdenija i molitve, gde mu "bjesi", mučenom grižom savesti što je zbog Boga ostavio sestru, koja će ostavljena umreti, šalju sestrina "prikazanja".

"Izađi, gospodine brate, i primi me u peštaru da me zveri ne pojedu. Tebe jednog, umesto roditelja, imadoh, s tobom sve napustivši pođoh, a ti me samu ostavio jesi. Ti, kamenosrdni nemilostivče, zar da se ne smiluješ na suze moje?"

I dok se, u tami noći, u osami, na visokoj litici, Petru od cviljenja vetrova privođaju sestrini prekori, koji mu lice rose suzama, dok mu bol utrobu grči, i dah steže, on svestan da su to iskušenja koja mu šalju "bjesovi" ("Zli dusi", tako je preveden naslov romana Dostojevskog "Bjesovi") - jer najveće muke nisu one spoljašnje, nisu ni glad, ni zima, ni samoća, ni bolovi... već one koje sami u sebi nosimo - i on, u suzama u bolu, peva psalme Davidove.

"Prikaži mi, Gospode, put svoj, i ići ću u istini tvojoj; učini neka se mali srcu mojemu bojati se imena tvojega. Slaviću te, Gospode, Bože Moj, svim srcem svojim, i poštovaću ime tvoje do  veka... Izvedi me iz tamnice duše moje, da slavim ime tvoje."

 

 (Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Knjiga "Nečujna zvona" Zorana Bogavca koju je objavio "Princip Bonart Pres" dobila je nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.