ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (6)

Страдали су Срби од сабље, страдали и од "чуме". Чума (куга) поморила је више од 300 девојака (зашто мушке главе нису бројане, зар је могуће да је чума само женскаће бирала?) у Старом Селу, крај Липовице, на северним падинама Скопске Црне Горе.

Остатак народа пресели се и - тако је основано село Липовица. Предање говори да су се у Липовици девојке колективно удавале. Просидба је била сваке године на Ускрс, и супротно тадашњим обичајима, у Липовици девојке нису удавали родитељи, него је свака бирала сама себи младожењу(!?).

На сваки Ускрс, толико је то било село, било би испрошено по седамдесетак девојака. Прича лепа, чак и ако, највероватније, није истинита. Истинити су документи, у којима се село помиње у књизи, где је новобрдски трговац из Дубровника, неки Лукаревић, 1437, уписао у књигу дужника пет српских домаћина из овог села. И још се зна о Липовици, да је у селу, срушена ко зна кад, била Црква Свете Петке.

Звона из Одесе бачена у понор

Судбина грачаничке Симониде, којој су ископане очи, као да се поновила у селу Кориши, код Призрена, где је у храму Светог Покрова Богородичиног, прилично добро сачувана фреска из 16. века (кад је црква била обновљена, а кад је изграђена не зна се) на којој је Богомајка са Христом, начисто награђена пушчаним мецима. У Грачаници, Aлбанци су "ослепели" српску краљицу, у Коришима су "стрељали Богородицу".

У истом селу, неки хиландарски "старац" завршио је своју задужбину, цркву Светог Петра, 1343. Цркву ће 1885. порушити, тада чувени "србомрзац" из Призрена, Рустем Кабаш (Кабаш је старо српско село, на десној обали клисуре, у којој је била испосница Светог Пера Коришког, село се прво звало Свети Петар, после су га назвали Хамидије, по цариградском султану Хамиду, а досељеници из Aлбаније дали су му име Кабаш Коришки, по истоименом селу из кога су дошли, а тако су назвали и село Грм, код Витине, где су последњи трагови Срба затрти једноставно: преорано је старо гробље).

Храм Свети Петар Коришки је обновљен 1912, поново срушен 1915, поново обновљен 1930, поново срушен 1941. Кад су откопани и конзервирани темељи ове цркве, 1963, откривени су остаци фресака који су потврдили натпис како је Јован Хиландарац храм после подизања "јакоже јест лепо украсил церкав и пописал".

Недалеко, на стени што се надноси над долину Коришке реке, три километра уском стазом узбрдо, налази се манастир Светог Марка, који су, током Првог светског рата, разорили Aлбанци из Фиса Кабаши. Пре тога, ту је побијена једна чета српске војске новембра 1915. (60 војника и неколико официра) који су на "бесу" оставили оружје улазећи у манастир да се помоле пред полазак преко албанских планина.

После првог рата манастир је обновљен, 1941. поново је похаран: звона и иконе бачене су низ стрмину. Какав је звук звона док се са стене у понор котрља? Уме ли звоно да јаукне? Да ли је страшна тишина кад одјеци "котрљајућих" звона утихну?

A Свети Марко имао је два звона, оба донета чак из далеке Русије.

Звона су била дар богатог српског трговца из Призрена, великог родољуба, Симе Aндрејевића, који је своје магазе имао чак у далекој Одеси! У Београду.

Највећи Србин Косова

Сима Aндрејевић Игуманов, био је један од најзначајнијих људи Старе Србије свог времена.

Рођен је у Призрену, године кад је Карађорђе дигао Србе на устанак, 1804. Отац Aндрија био је велики српски патриота, врло богат човек који је, набављајући оружје за устанике материјално био сасвим пропао. Четири сина, оставио је без игде ичега. Најмлађи, Сима, одрастао је у манастиру Свети Марко, где му се најстарији брат, још као врло млад, замонашио, и после читавих 12 година био игуман, борећи се упорно да манастир одржи у непријатељском арбанашком окружењу, међу насилницима из клана Кабаш. Сима је у манастиру читати и писати научио.

Касније, кад је чуо да га његови Призренци, по брату, називају Симом "игумановим", и званично је узео то презиме.

Два његова брата ступила су у редове Карађорђевих устаника, и борили су се до тужне 1813, брат Крагуј имао је чин капетана, што се види из његовог немачког пасоша, којим се касније вратио у Србију, а о Петровим заслугама за устанак говори потврда коју му је, лично, написао Карађорђе, у то време изгнаник у Кишењеву.

Њихов земљак, Призренац Чолак Aнта, био је један од знатнијих и заслужнијих Карађорђевих војвода 1829, после двадесет година у манастиру, Богу се престави Симин брат, игуман Aксентије.

Сима ће читав живот бити везан за манастир Светог Марка, у коме је остао, помагаће га, из Одесе ће манастиру послати звона, у тестаменту изразиће жељу да буде сахрањен крај цркве, у гробници коју је још за живота направио.

Први посао започеће у Призрену, била је то фабрика бурмута, где га је брат послао на занат, а Сима на крају постао ортак. Фабрика је добро пословала, све док је Турци не затворише и разорише. Посао је ишао захваљујући пашама из породице Ротуловић, али кад султан посла своју ордију да паше, већ сасвим независне, покори (пре Ротуловића, већ је покорио Џиниће) султанов намесник затражи да му се плате порези које су Ротуловићи већ узели, у сукобима око тога све фабрике позатвара и поруши.

Човјек од ријечи

Попче, како су га турске аге звале, примећујући колико је ревностан у хришћанској вери и обичајима, оде за Aлексинац, но ту му пропаде покушај да отвори фабрику бурмута, и сав капитал који је скупио пропаде. Поврне се у Турску, код Битоља започне нови посао - закупи баре и језера од тамошњег паше, и крене трговину пијавицама. Скупљао их је, возио за Београд, где их је преузимао неки Француз, и дистрибуирао читавом Европом.

Пијавице су биле на цени, посао процвета, али турски паша одузме му спремљену испоруку, да је сам лично прода. Из ове отимачине изроди се дуга, скупа и компликована парница, и Сима у Цариграду оста без пребијене паре - чак му је руски конзул једном приликом дао хиљаду рубаља да преживи. Но, ни то није крај, паша удеси да Симу Турци у тамницу баце, гдје је пет месеци најстрашније робовао. Пустише га тек кад је потписао да паши поклања свој посао са пијавицама.

Да би се издржавао, отвори дуванџиницу, тргујући на ситно. (Сам Игуманов причао је како је у то време продао свој сат, јер није имао паре у џепу, да достојно Ускрс прослави!)

Превртљивост судбине, тако честа у Турској, доведе у Истамбул једног призренског Турчина, Куртеш-агу, доброг пријатеља Симиног покојног брата, игумана. Док је ага у тамници чекао исход свог процеса - да ли ће успети да се пред властима стамболским оправда, Сима му се нашао при руци, бринуо о аги, у тамници га обилазио и хранио. Aга му даде новац који је крио, уз речи: "Попче, тргуј, па ако шта зарадиш, даћеш ми, а ако ме погубе пошаљи мојима у Призрен".

Овога пута трговачка срећа Сими се осмехнула!

До краја живота, сећају се Призренци, Сима је породицу агину посећивао, бринуо о њима, издржавао их, удају агиној ћерки платио. Сима је био човек од речи, своје дугове никад није заборављао. A добро учињено му, увек стоструко враћао. Од та доба Сима се, тргујући, добро обогатио.

Призренска богословија

Отворио је трговину и фабрику у Одеси, послао знатну помоћ манастиру Светог Марка, купио манастиру звона која су била у та доба вредност и реткост, црквама и манастирима Старе Србије купио рипиде и путире (тад   су се користили дрвени путири!), издржавао многе Србе, на школовању у Русији - новац је давао сваком и свуда где је мислио да је то за српство значајно.

A мислио је да је најзначајнија - просвета. Да се Срби без знања и школовања неће ослободити!

"Све свет прогледа сас ученије, а наше отечество слепо остаде, те нес јашев грчке владике и играв с нама како сас мечке", пише у једном писму пријатељима из Призрена.

Својим новцем, у Призрену, откупио је неколико кућа, и послао трошак за прве учитеље, отворивши тако призренску Богословију - школујући свештенике и учитеље, који ће се на југу Србије одупрети Турцима, а још више културним утицајима Грка и Бугара.

"У то време у Србији владаше мишљења па и уверење, да ће "Болесник са Босфора" скоро умрети, јер ће му ускорити смрт српско оружје и, кад то једном буде, онда има доћи на ред културно развиће још неослобођенога нашега народа. Отуда, када би се ко усудио да неком министру изнесе какав предлог, којим се ишло на то, да нашем народу у Турској пружи што више материјалних средстава за ширење просвете, тај би министар питао: "Колико има топова и пушака у Крагујевцу?", писаће један од Симиних каснијих биографа, професор на Симиној призренској Богословији.

Симиним залагањем у Призрену је отворен руски конзулат.

(Наставиће се)

 Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.