HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (6)

Stradali su Srbi od sablje, stradali i od "čume". Čuma (kuga) pomorila je više od 300 devojaka (zašto muške glave nisu brojane, zar je moguće da je čuma samo ženskaće birala?) u Starom Selu, kraj Lipovice, na severnim padinama Skopske Crne Gore.

Ostatak naroda preseli se i - tako je osnovano selo Lipovica. Predanje govori da su se u Lipovici devojke kolektivno udavale. Prosidba je bila svake godine na Uskrs, i suprotno tadašnjim običajima, u Lipovici devojke nisu udavali roditelji, nego je svaka birala sama sebi mladoženju(!?).

Na svaki Uskrs, toliko je to bilo selo, bilo bi isprošeno po sedamdesetak devojaka. Priča lepa, čak i ako, najverovatnije, nije istinita. Istiniti su dokumenti, u kojima se selo pominje u knjizi, gde je novobrdski trgovac iz Dubrovnika, neki Lukarević, 1437, upisao u knjigu dužnika pet srpskih domaćina iz ovog sela. I još se zna o Lipovici, da je u selu, srušena ko zna kad, bila Crkva Svete Petke.

Zvona iz Odese bačena u ponor

Sudbina gračaničke Simonide, kojoj su iskopane oči, kao da se ponovila u selu Koriši, kod Prizrena, gde je u hramu Svetog Pokrova Bogorodičinog, prilično dobro sačuvana freska iz 16. veka (kad je crkva bila obnovljena, a kad je izgrađena ne zna se) na kojoj je Bogomajka sa Hristom, načisto nagrađena puščanim mecima. U Gračanici, Albanci su "oslepeli" srpsku kraljicu, u Korišima su "streljali Bogorodicu".

U istom selu, neki hilandarski "starac" završio je svoju zadužbinu, crkvu Svetog Petra, 1343. Crkvu će 1885. porušiti, tada čuveni "srbomrzac" iz Prizrena, Rustem Kabaš (Kabaš je staro srpsko selo, na desnoj obali klisure, u kojoj je bila isposnica Svetog Pera Koriškog, selo se prvo zvalo Sveti Petar, posle su ga nazvali Hamidije, po carigradskom sultanu Hamidu, a doseljenici iz Albanije dali su mu ime Kabaš Koriški, po istoimenom selu iz koga su došli, a tako su nazvali i selo Grm, kod Vitine, gde su poslednji tragovi Srba zatrti jednostavno: preorano je staro groblje).

Hram Sveti Petar Koriški je obnovljen 1912, ponovo srušen 1915, ponovo obnovljen 1930, ponovo srušen 1941. Kad su otkopani i konzervirani temelji ove crkve, 1963, otkriveni su ostaci fresaka koji su potvrdili natpis kako je Jovan Hilandarac hram posle podizanja "jakože jest lepo ukrasil cerkav i popisal".

Nedaleko, na steni što se nadnosi nad dolinu Koriške reke, tri kilometra uskom stazom uzbrdo, nalazi se manastir Svetog Marka, koji su, tokom Prvog svetskog rata, razorili Albanci iz Fisa Kabaši. Pre toga, tu je pobijena jedna četa srpske vojske novembra 1915. (60 vojnika i nekoliko oficira) koji su na "besu" ostavili oružje ulazeći u manastir da se pomole pred polazak preko albanskih planina.

Posle prvog rata manastir je obnovljen, 1941. ponovo je poharan: zvona i ikone bačene su niz strminu. Kakav je zvuk zvona dok se sa stene u ponor kotrlja? Ume li zvono da jaukne? Da li je strašna tišina kad odjeci "kotrljajućih" zvona utihnu?

A Sveti Marko imao je dva zvona, oba doneta čak iz daleke Rusije.

Zvona su bila dar bogatog srpskog trgovca iz Prizrena, velikog rodoljuba, Sime Andrejevića, koji je svoje magaze imao čak u dalekoj Odesi! U Beogradu.

Najveći Srbin Kosova

Sima Andrejević Igumanov, bio je jedan od najznačajnijih ljudi Stare Srbije svog vremena.

Rođen je u Prizrenu, godine kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak, 1804. Otac Andrija bio je veliki srpski patriota, vrlo bogat čovek koji je, nabavljajući oružje za ustanike materijalno bio sasvim propao. Četiri sina, ostavio je bez igde ičega. Najmlađi, Sima, odrastao je u manastiru Sveti Marko, gde mu se najstariji brat, još kao vrlo mlad, zamonašio, i posle čitavih 12 godina bio iguman, boreći se uporno da manastir održi u neprijateljskom arbanaškom okruženju, među nasilnicima iz klana Kabaš. Sima je u manastiru čitati i pisati naučio.

Kasnije, kad je čuo da ga njegovi Prizrenci, po bratu, nazivaju Simom "igumanovim", i zvanično je uzeo to prezime.

Dva njegova brata stupila su u redove Karađorđevih ustanika, i borili su se do tužne 1813, brat Kraguj imao je čin kapetana, što se vidi iz njegovog nemačkog pasoša, kojim se kasnije vratio u Srbiju, a o Petrovim zaslugama za ustanak govori potvrda koju mu je, lično, napisao Karađorđe, u to vreme izgnanik u Kišenjevu.

Njihov zemljak, Prizrenac Čolak Anta, bio je jedan od znatnijih i zaslužnijih Karađorđevih vojvoda 1829, posle dvadeset godina u manastiru, Bogu se prestavi Simin brat, iguman Aksentije.

Sima će čitav život biti vezan za manastir Svetog Marka, u kome je ostao, pomagaće ga, iz Odese će manastiru poslati zvona, u testamentu izraziće želju da bude sahranjen kraj crkve, u grobnici koju je još za života napravio.

Prvi posao započeće u Prizrenu, bila je to fabrika burmuta, gde ga je brat poslao na zanat, a Sima na kraju postao ortak. Fabrika je dobro poslovala, sve dok je Turci ne zatvoriše i razoriše. Posao je išao zahvaljujući pašama iz porodice Rotulović, ali kad sultan posla svoju ordiju da paše, već sasvim nezavisne, pokori (pre Rotulovića, već je pokorio Džiniće) sultanov namesnik zatraži da mu se plate porezi koje su Rotulovići već uzeli, u sukobima oko toga sve fabrike pozatvara i poruši.

Čovjek od riječi

Popče, kako su ga turske age zvale, primećujući koliko je revnostan u hrišćanskoj veri i običajima, ode za Aleksinac, no tu mu propade pokušaj da otvori fabriku burmuta, i sav kapital koji je skupio propade. Povrne se u Tursku, kod Bitolja započne novi posao - zakupi bare i jezera od tamošnjeg paše, i krene trgovinu pijavicama. Skupljao ih je, vozio za Beograd, gde ih je preuzimao neki Francuz, i distribuirao čitavom Evropom.

Pijavice su bile na ceni, posao procveta, ali turski paša oduzme mu spremljenu isporuku, da je sam lično proda. Iz ove otimačine izrodi se duga, skupa i komplikovana parnica, i Sima u Carigradu osta bez prebijene pare - čak mu je ruski konzul jednom prilikom dao hiljadu rubalja da preživi. No, ni to nije kraj, paša udesi da Simu Turci u tamnicu bace, gdje je pet meseci najstrašnije robovao. Pustiše ga tek kad je potpisao da paši poklanja svoj posao sa pijavicama.

Da bi se izdržavao, otvori duvandžinicu, trgujući na sitno. (Sam Igumanov pričao je kako je u to vreme prodao svoj sat, jer nije imao pare u džepu, da dostojno Uskrs proslavi!)

Prevrtljivost sudbine, tako česta u Turskoj, dovede u Istambul jednog prizrenskog Turčina, Kurteš-agu, dobrog prijatelja Siminog pokojnog brata, igumana. Dok je aga u tamnici čekao ishod svog procesa - da li će uspeti da se pred vlastima stambolskim opravda, Sima mu se našao pri ruci, brinuo o agi, u tamnici ga obilazio i hranio. Aga mu dade novac koji je krio, uz reči: "Popče, trguj, pa ako šta zaradiš, daćeš mi, a ako me pogube pošalji mojima u Prizren".

Ovoga puta trgovačka sreća Simi se osmehnula!

Do kraja života, sećaju se Prizrenci, Sima je porodicu aginu posećivao, brinuo o njima, izdržavao ih, udaju aginoj ćerki platio. Sima je bio čovek od reči, svoje dugove nikad nije zaboravljao. A dobro učinjeno mu, uvek stostruko vraćao. Od ta doba Sima se, trgujući, dobro obogatio.

Prizrenska bogoslovija

Otvorio je trgovinu i fabriku u Odesi, poslao znatnu pomoć manastiru Svetog Marka, kupio manastiru zvona koja su bila u ta doba vrednost i retkost, crkvama i manastirima Stare Srbije kupio ripide i putire (tad   su se koristili drveni putiri!), izdržavao mnoge Srbe, na školovanju u Rusiji - novac je davao svakom i svuda gde je mislio da je to za srpstvo značajno.

A mislio je da je najznačajnija - prosveta. Da se Srbi bez znanja i školovanja neće osloboditi!

"Sve svet progleda sas učenije, a naše otečestvo slepo ostade, te nes jašev grčke vladike i igrav s nama kako sas mečke", piše u jednom pismu prijateljima iz Prizrena.

Svojim novcem, u Prizrenu, otkupio je nekoliko kuća, i poslao trošak za prve učitelje, otvorivši tako prizrensku Bogosloviju - školujući sveštenike i učitelje, koji će se na jugu Srbije odupreti Turcima, a još više kulturnim uticajima Grka i Bugara.

"U to vreme u Srbiji vladaše mišljenja pa i uverenje, da će "Bolesnik sa Bosfora" skoro umreti, jer će mu uskoriti smrt srpsko oružje i, kad to jednom bude, onda ima doći na red kulturno razviće još neoslobođenoga našega naroda. Otuda, kada bi se ko usudio da nekom ministru iznese kakav predlog, kojim se išlo na to, da našem narodu u Turskoj pruži što više materijalnih sredstava za širenje prosvete, taj bi ministar pitao: "Koliko ima topova i pušaka u Kragujevcu?", pisaće jedan od Siminih kasnijih biografa, profesor na Siminoj prizrenskoj Bogosloviji.

Siminim zalaganjem u Prizrenu je otvoren ruski konzulat.

(Nastaviće se)

 Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.