ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (5)

Ову причу о камену из српских цркава који је завршио у туђим грађевинама, ову причу о црквама које су "рушене и проскитане", отпочету питањем има ли камен памћење, завршићемо на дугачком градилишту прве косметске железничке пруге. Кад је грађена пруга Приштина - Скопље (1873) Aлбанци су развили посао - инжењерима и предузимачима продавале су камен из цркава и манастира око Липљана, да буде уграђен у пропусте за воду и мостове.

A сад су Срби странци и у престоници Вука Бранковића и у древној престоници цара Душана, и у возовима на прузи која спаја две древне српске престонице. "Опасно је нагињати се кроз прозор", долетеће каменица, прснуће стакло...

Двадесет генерација свештеника

 Најважнији писани споменик српског средњовековља, Душанов законик (став из те књижурине о томе да "Судије суде по закону а не у страху од царства ми" ни данас није, што би се рекло, "оживео у пракси"), донет у Душановој престоници, Скопљу, није сачуван. Оно што о њему данас знамо, знамо из неколико сачуваних преписа, а најбољи је такозвани Призренски препис.

Данас се чува у Музеју, у Београду, а претрајао је до наших времена захваљујући великој и познатој косметској породици Поповића, где се свештенички позив наслеђивао вековима (Поповићи, из села Дворана, дали су готово 20 генерација свештеника!). Године 1779, у манастир Светог Марка Коришког, ступи за сабрата Патроније, од Поповића, и собом донесе "Призренски рукопис", препис Душановог законика, коме су чували козе - брабоњала су готово један век та рогата створења по српској светињи). Рукопис је 1859. открио, скривен у манастиру, призренски учитељ Никола Мусулин! Као да неко чудо није дозволило да буде заувек изгубљен.

То чудо личи на чудо којим су откривене мошти светог цара Уроша, које је описао архиепископ пећки Пајсије.

"И убице праведника потпуно невина, тамо негде ниже Неродимље, на месту званом Судимља. Дубоко у ноћ однесоше га у манастир, у подножју града Петрич, а село се зове Шариник... И после много година објави се Свети." Патријарх Пајсије Јањевац описује како у манастиру "беше обитељ запуштена и град разборен", црквено кубе пало, и манастир постаде "станиште разбојницима и стоци и пуно ђубрета, јер о томе нико није бринуо." Aли...

"Ту беше дошао неки пастир, нико није знао откуда је, од којих родитеља и племена. И дође ридајући, плачући и молећи људе да дођу да му помогну да цркву очисти. И дођоше људи са женама и децом на много дана, и цркву почисте. A пастир стаде да виче:

- Дођите да ми помогнете да извадим мошти Светога Уроша, младог цара!

И ругаху му се као некој луди.

И дошавши у цркву, а беше дан недељни..."

И у дан недељни подиже велики камен са гроба у цркви, и нађоше "мошти красне, где испуштају мириса благоухне, па су се сви дивили и на много часова, и онда повикаше сећајући се свог неверовања:

- Господе, помилуј, опрости нашем неверству!"

И закључује Пајсије речима: "Шта да кажем, било је то неко смотрење Божје, а пастир онај нестаде, и не појави се до данас."

Родимље, Неродимље

 Поменуто село у општини Урошевац, не зове се Шареник него Шајковац (а биће да су оба назива тачна, али би најбоље било користити познато име Неродимље). Ту је био манастир Светог Уроша, у којем се зби оно што патријарх Пајсија написа, и домисли, и дотера, и у најбољој намери слага - историчари су утврдили како краљ Вукашин није могао убити Светог Уроша, цара са надимком Нејаки, јер је погинуо много раније, на Марици.

Но, по предању, Урошева Мајка Јелена, подигла је у селу Шајковац, после смрти цара Уроша, 1371. манастир који је опустео крајем 16. века, а обновљен у дане патријарха Пајсија, и где су се мошти Урошеве чувале све до 1705. У сеоби Срба под Aрсенијем Четвртим Шакабентом, мошти је понео неки монах Христофор (Христофорос, Христов носилац), и данима и месецима, на путу дугом, победивши сва искушења, донео их у манастир Јазик, на Фрушкој гори, где су чуване све док пут нису завршиле у Београду, у Саборној цркви.

Почетком 19. века манастирска црква је била срушена. Обновљена је све до крова, али њени глатки и чврсти зидови не дочекаше да се на њих наслоне лукови куполе и крова: албански терористи срушили су цркву Успења Богородичиног (Манастир Светог Уроша) године 1999.

Овде, шест километара од Урошевца, било је Родимље - гдје је био двор Милутинов, па Породимља - са двором Стефана Дечанског, и Неродимља - где су столовали цар Душан и цар Урош. Заправо, то је све било у истом крајолику, на језерима, од којих више трага нема.

Трага има тврђавама Горњи и Доњи Петрич, које су дворове обезбеђивале.

У опису Мартина Сегона из Новог Брда, каснијег бискупа улцињског, спомиње се долина "Косовица", кроз коју протиче река Лаб, и та долина се проширује у Косово поље, "познато по биткама многим". У том географском спису помињу се језеро и мочвара, који се у данашњем пејзажу не могу препознати. У старим картама, на југу Косова, уцртана је плава површина са натписом "Сврчинско језеро". Језеро се напајало водама Неродимке, а из њега је истицала река Ситница. Језеро се простирало негде између Урошевца и Липљана, његова водена површина често се мењала, час се широко разливајући, час се цепкајући у више језераца, често се на рубовима претварајући у мочвару.

Трагична судбина

 Када је стара престоница Рас напуштена, главну улогу у српској историји добија Призрен, и уз њега дворови на Косову: Паун, Сврчин, Неродимља, Петрич.

На острвцу Сврчин, био је двор у коме је млади Душан крунисан за краља. Преко пута, на обали, био је двор Пауни (грчки Теоним, птица паун), који је име добио по изузетној лепоти, и био омиљено место за боравак краља Милутина.

У својим мемоарима Јован Четврти Кантакузин, описује двориште, грађевине, салу за већање, званичну салу за аудијенције, те почасти и гошћења који су му у Паунима били приређени "као ретко где". Неколико километара од Пауна, на месту Сарајиште, био је двор Неродимља или Породимља. Данас на обали реке Неродимке, на том месту нема трагова грађевина. Изнад двора дизала се тврђава Петрич, у којој је радо и често боравио краљ Стефан Дечански. Петрич је био подигнут на врх брда, на месту тешко приступачном, над ушћем Големе реке и Мале реке, које састајући се граде реку Неродимку, притоку Лепенца.

Три километра јужније, свакако у стратешкој одбрамбеној вези, био је град Мали Петрич.

За Петрич је везана трагична судбина Стефана Дечанског. Кад га је у двору Неродимља изненада напао син Душан, краљ је успео да побегне у Петрич, но ту је био опкољен и заробљен, о одатле је пребачен у тврђаву Звечан. Зна се да је умро 11. новембра 1331. Не зна се како. Претпоставка да је Душан дао да му се отац задави, често се појављује у литератури.

Године 1964. албански домаћин сазидао је кућу крај речице у селу Љубижда, крај Призрена, не слушајући упозорења стараца како то "није добро место за албанску кућу". Тако су са лица земље нестали последњи трагови двоспратне цркве, високе скоро 15 метара. тај велики Храм Светог Спаса (Вазнесења Христовог) постојао је у Љубижди све до 19. века.

У малом храму Светог Николе, у истом селу Љубижда.

Памти се да је у звонику Светог Спаса била скривница. Ту су се скривали Срби из околних кућа у времена турских и албанских прогона. Муслимани су овде једном приликом упали, пронашли тридесетак људи који их, преплашени, сачекаше молитвама. Извукли су их - Свети Спас није их спасао - и све "ставили под сабљу"!

 (Наставиће се)

 Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила  награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.