HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (5)

Ovu priču o kamenu iz srpskih crkava koji je završio u tuđim građevinama, ovu priču o crkvama koje su "rušene i proskitane", otpočetu pitanjem ima li kamen pamćenje, završićemo na dugačkom gradilištu prve kosmetske železničke pruge. Kad je građena pruga Priština - Skoplje (1873) Albanci su razvili posao - inženjerima i preduzimačima prodavale su kamen iz crkava i manastira oko Lipljana, da bude ugrađen u propuste za vodu i mostove.

A sad su Srbi stranci i u prestonici Vuka Brankovića i u drevnoj prestonici cara Dušana, i u vozovima na pruzi koja spaja dve drevne srpske prestonice. "Opasno je naginjati se kroz prozor", doleteće kamenica, prsnuće staklo...

Dvadeset generacija sveštenika

 Najvažniji pisani spomenik srpskog srednjovekovlja, Dušanov zakonik (stav iz te knjižurine o tome da "Sudije sude po zakonu a ne u strahu od carstva mi" ni danas nije, što bi se reklo, "oživeo u praksi"), donet u Dušanovoj prestonici, Skoplju, nije sačuvan. Ono što o njemu danas znamo, znamo iz nekoliko sačuvanih prepisa, a najbolji je takozvani Prizrenski prepis.

Danas se čuva u Muzeju, u Beogradu, a pretrajao je do naših vremena zahvaljujući velikoj i poznatoj kosmetskoj porodici Popovića, gde se sveštenički poziv nasleđivao vekovima (Popovići, iz sela Dvorana, dali su gotovo 20 generacija sveštenika!). Godine 1779, u manastir Svetog Marka Koriškog, stupi za sabrata Patronije, od Popovića, i sobom donese "Prizrenski rukopis", prepis Dušanovog zakonika, kome su čuvali koze - brabonjala su gotovo jedan vek ta rogata stvorenja po srpskoj svetinji). Rukopis je 1859. otkrio, skriven u manastiru, prizrenski učitelj Nikola Musulin! Kao da neko čudo nije dozvolilo da bude zauvek izgubljen.

To čudo liči na čudo kojim su otkrivene mošti svetog cara Uroša, koje je opisao arhiepiskop pećki Pajsije.

"I ubice pravednika potpuno nevina, tamo negde niže Nerodimlje, na mestu zvanom Sudimlja. Duboko u noć odnesoše ga u manastir, u podnožju grada Petrič, a selo se zove Šarinik... I posle mnogo godina objavi se Sveti." Patrijarh Pajsije Janjevac opisuje kako u manastiru "beše obitelj zapuštena i grad razboren", crkveno kube palo, i manastir postade "stanište razbojnicima i stoci i puno đubreta, jer o tome niko nije brinuo." Ali...

"Tu beše došao neki pastir, niko nije znao otkuda je, od kojih roditelja i plemena. I dođe ridajući, plačući i moleći ljude da dođu da mu pomognu da crkvu očisti. I dođoše ljudi sa ženama i decom na mnogo dana, i crkvu počiste. A pastir stade da viče:

- Dođite da mi pomognete da izvadim mošti Svetoga Uroša, mladog cara!

I rugahu mu se kao nekoj ludi.

I došavši u crkvu, a beše dan nedeljni..."

I u dan nedeljni podiže veliki kamen sa groba u crkvi, i nađoše "mošti krasne, gde ispuštaju mirisa blagouhne, pa su se svi divili i na mnogo časova, i onda povikaše sećajući se svog neverovanja:

- Gospode, pomiluj, oprosti našem neverstvu!"

I zaključuje Pajsije rečima: "Šta da kažem, bilo je to neko smotrenje Božje, a pastir onaj nestade, i ne pojavi se do danas."

Rodimlje, Nerodimlje

 Pomenuto selo u opštini Uroševac, ne zove se Šarenik nego Šajkovac (a biće da su oba naziva tačna, ali bi najbolje bilo koristiti poznato ime Nerodimlje). Tu je bio manastir Svetog Uroša, u kojem se zbi ono što patrijarh Pajsija napisa, i domisli, i dotera, i u najboljoj nameri slaga - istoričari su utvrdili kako kralj Vukašin nije mogao ubiti Svetog Uroša, cara sa nadimkom Nejaki, jer je poginuo mnogo ranije, na Marici.

No, po predanju, Uroševa Majka Jelena, podigla je u selu Šajkovac, posle smrti cara Uroša, 1371. manastir koji je opusteo krajem 16. veka, a obnovljen u dane patrijarha Pajsija, i gde su se mošti Uroševe čuvale sve do 1705. U seobi Srba pod Arsenijem Četvrtim Šakabentom, mošti je poneo neki monah Hristofor (Hristoforos, Hristov nosilac), i danima i mesecima, na putu dugom, pobedivši sva iskušenja, doneo ih u manastir Jazik, na Fruškoj gori, gde su čuvane sve dok put nisu završile u Beogradu, u Sabornoj crkvi.

Početkom 19. veka manastirska crkva je bila srušena. Obnovljena je sve do krova, ali njeni glatki i čvrsti zidovi ne dočekaše da se na njih naslone lukovi kupole i krova: albanski teroristi srušili su crkvu Uspenja Bogorodičinog (Manastir Svetog Uroša) godine 1999.

Ovde, šest kilometara od Uroševca, bilo je Rodimlje - gdje je bio dvor Milutinov, pa Porodimlja - sa dvorom Stefana Dečanskog, i Nerodimlja - gde su stolovali car Dušan i car Uroš. Zapravo, to je sve bilo u istom krajoliku, na jezerima, od kojih više traga nema.

Traga ima tvrđavama Gornji i Donji Petrič, koje su dvorove obezbeđivale.

U opisu Martina Segona iz Novog Brda, kasnijeg biskupa ulcinjskog, spominje se dolina "Kosovica", kroz koju protiče reka Lab, i ta dolina se proširuje u Kosovo polje, "poznato po bitkama mnogim". U tom geografskom spisu pominju se jezero i močvara, koji se u današnjem pejzažu ne mogu prepoznati. U starim kartama, na jugu Kosova, ucrtana je plava površina sa natpisom "Svrčinsko jezero". Jezero se napajalo vodama Nerodimke, a iz njega je isticala reka Sitnica. Jezero se prostiralo negde između Uroševca i Lipljana, njegova vodena površina često se menjala, čas se široko razlivajući, čas se cepkajući u više jezeraca, često se na rubovima pretvarajući u močvaru.

Tragična sudbina

 Kada je stara prestonica Ras napuštena, glavnu ulogu u srpskoj istoriji dobija Prizren, i uz njega dvorovi na Kosovu: Paun, Svrčin, Nerodimlja, Petrič.

Na ostrvcu Svrčin, bio je dvor u kome je mladi Dušan krunisan za kralja. Preko puta, na obali, bio je dvor Pauni (grčki Teonim, ptica paun), koji je ime dobio po izuzetnoj lepoti, i bio omiljeno mesto za boravak kralja Milutina.

U svojim memoarima Jovan Četvrti Kantakuzin, opisuje dvorište, građevine, salu za većanje, zvaničnu salu za audijencije, te počasti i gošćenja koji su mu u Paunima bili priređeni "kao retko gde". Nekoliko kilometara od Pauna, na mestu Sarajište, bio je dvor Nerodimlja ili Porodimlja. Danas na obali reke Nerodimke, na tom mestu nema tragova građevina. Iznad dvora dizala se tvrđava Petrič, u kojoj je rado i često boravio kralj Stefan Dečanski. Petrič je bio podignut na vrh brda, na mestu teško pristupačnom, nad ušćem Goleme reke i Male reke, koje sastajući se grade reku Nerodimku, pritoku Lepenca.

Tri kilometra južnije, svakako u strateškoj odbrambenoj vezi, bio je grad Mali Petrič.

Za Petrič je vezana tragična sudbina Stefana Dečanskog. Kad ga je u dvoru Nerodimlja iznenada napao sin Dušan, kralj je uspeo da pobegne u Petrič, no tu je bio opkoljen i zarobljen, o odatle je prebačen u tvrđavu Zvečan. Zna se da je umro 11. novembra 1331. Ne zna se kako. Pretpostavka da je Dušan dao da mu se otac zadavi, često se pojavljuje u literaturi.

Godine 1964. albanski domaćin sazidao je kuću kraj rečice u selu Ljubižda, kraj Prizrena, ne slušajući upozorenja staraca kako to "nije dobro mesto za albansku kuću". Tako su sa lica zemlje nestali poslednji tragovi dvospratne crkve, visoke skoro 15 metara. taj veliki Hram Svetog Spasa (Vaznesenja Hristovog) postojao je u Ljubiždi sve do 19. veka.

U malom hramu Svetog Nikole, u istom selu Ljubižda.

Pamti se da je u zvoniku Svetog Spasa bila skrivnica. Tu su se skrivali Srbi iz okolnih kuća u vremena turskih i albanskih progona. Muslimani su ovde jednom prilikom upali, pronašli tridesetak ljudi koji ih, preplašeni, sačekaše molitvama. Izvukli su ih - Sveti Spas nije ih spasao - i sve "stavili pod sablju"!

 (Nastaviće se)

 Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila  nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.