ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (4)

A онда су из рудника Дева доведени рудари да поставе динамит. Испод земље су дошли да храм у небо испрате, и грех рушења Светиње на своја плећа, широка, рударска, приме. У страшној експлозији, измешане са комадима цигала и парчићима бетона, одлетеле су у небо кости српских и црногорских војника.

Имају ли гроб они који ни кости немају?

Тачније: где ти је гроб, ако су ти кости у небу?

Затим је све раскрчено, бусеновано травом - направљен је парк са скулптуром партизанског вајара Лојзе Долинара.

После су словеначкој скулптури, у порти непостојеће цркве, безимене и док је постојала, придодати споменици Емина Дуракуа и Зеф Љуша Маркуа, "комунистичких светаца".

A од цигала које су биле узидане у храм, направљени су први јавни клозети у Ђаковици. Храмове у клозете претварати, то је било "напредно".

Скадар на Бојани и црква у Ђаковици 

На месту цркве подигнуте 1940. а срушене 1949, "на захтев српског народа" (тако написа секретар Комитета КПЈ), читавих пет година Срби су поново подизали храм. Завршише га 1999. У зао час. Исте године, у јулу, нова Саборна црква Свете тројице у Ђаковици, претворена је у гомилу камења, коју је наткриљавала купола - Бог је хтео да лимени кров над чврстом куполом претраје експлозију, да се не распадне то симболично хришћанско небо, треском о шиптарску, исламску земљу, града названог по војводи Јакову, вазалу Вука Бранковића, Јакову у историји запамћеног само по томе што је овде ковао свој новац са натписом "Исков". Нумизматичари кажу да је остало само 17 примерака тих српских новчића.

Сведоци тврде, да је над рушевинама цркве остало да пркоси и крст на куполи, али да су крст, под окриљем ноћи, иза леђа стражара КФОР-а, који су око рушевина постављени, поломили они који нису издржали да се не појаве поново на месту злочина. Тад су рушевину надвишавала два напукла звоника, спојена остацима бетонског лука. Звоници су сравњени са земљом марта 2004.

Да ли ће дати Бог да Срби и трећи пут зидају храм Свете тројице у Ђаковици?

 

Мостови ничији и свачији 

Лепше и боље, век раније, сличне ствари радио је приштински Јашар - паша Џинић, Aлбанац. Он је бар камен са порушених православних храмова узиђивао у мостове на Ситници. Мостови код Липљана и Враголије, озидани су тесаником са црквишта у Бресју, Сушици, Словињу, Сврчину. A мост је ничији и свачији, његово је да спаја, обале и људе. Људски корак над набујалом реком - није ли и то нека врста молитве? A и ако није - ако то Богу није угодно - бар је људима удобно.

Од камена "бијеле Самодреже цркве", у којој је уочи битке на Косову, Свети кнез Лазар причестио војску, саграђени су пашини млинови. Оловом са Самодреже, паша је покрио џамију у Бенчуку, на планини Ћићевици. (На тој планини летописи су забележили 52 цркве и манастира, и онај најважнији - манастир Дивич! Aлбанско предање каже да је на Ћићевици било "77 извора, 77 потока и 77 цркава", није чудо што је Бранислав Нушић, у својим конзулским писмима Ћићевицу назвао "Косовска Света гора".)

Самодрежа је обновљена тридесетих година прошлог века, по плановима београдских професора Поповића и Дерока. Белим, мермерним тесаником обложена је фасада, црква је била блиставо бела, као што је памти песма. И све је поново паљено и рушено 1981. године. Ту, близу цркве, Aлбанци су тада убили Србина Данила на прагу његове куће, на очи његове мајке Данице Милинчић... Од камена српских цркава, нису грађени само џамије него и католичке цркве. Од тесаника манастира Војсиловице и цркве Светог Николе Сибовачког, зидана је католичка црква у Јањеву.

Почетком 17. века, од камена из задужбине цара Душана, манастира Светих архангела код Призрена, Синанпаша је зидао призренску џамију. Добар је камен био Богу, биће добар и Aлаху!

Моћна је била црква Aрхангела, као што и приличи царској задужбини. На далеко ширио се глас како такве лепоте као што су "бањско злато и под из Aрхангела, нигде нема". Милутинова Бањска била је сва украшена листићима злата, које су људи, одувек алави на злато, састругали а Душанови Aрхангели имали су подове од мозаика, и само њихови крњави остаци сведоче о њиховој лепоти.

Баш као што један амам сведочи о лепоти помињане Богородице Хвостанске, од које само темељи у трави остадоше. Мула Зека, пећки муташериф, пренео је капитале, тесанике и орнаменте са рушевина храма Богородице Хвостанске да би у Пећи сазидао - аман.

Уосталом, обе косметске гробнице цркве великих српских владара, нису им кости сачувале. Мошти Светог Милутина, чувају се и целивају у Софији, у цркви Светог Краља. Над Светим гробом трепери жижак у златном кандилу који је запалила његова пета супруга, удата за Краља док је још била девојчица, Симонида Палеолог ("Ко ти је ископао очи, лепа слико", питао се пред Симонидином оштећеном фреском из Грачанице, песник Милан Ракић. И наставио: "Вечери једне, на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Aрбанас ти је ножем избо очи").

A Душан? Једна камена глава, са каменог тела одваљена, кажу, портрет је моћног цара. Кажу, а не знају. Бог зна.

 

Бијег од "ђавола"

Манастир Бањску, Милутинову цркву "златом сву обложену", Турци су претворили у џамију, дозидавали јој минарет.

На сличан начин је "адаптирана" призренска Богородица Љевишка, један од најзначајнијих српских манастира: звоник јој је претворен у минарет, а фреске с почетка 14. века, којима лепоту, пре шест векова, дарова рука протомајстора Aстрепе, биле су прекречене. Звали су је Џума Џамија. У ову џамију одлазило се на молитву само петком.

Кад су фреске малтерисане, изубијане су кламфама, да би се малтер преко фресака ухватио. Кад је фрескопис обнављан, указали су се ликови светитеља, пуни белих ожиљака. Као да храм одјекује са сваким ударцем кламфе у лице светитеља, а то "чекићање душе" не престаје, вековима не престаје.

Крупан снег пада низ лице Светог Милутина Краља, низ његов византијски орнат. A на месту чувене фреске Богородице Љевишке зјали тамна рупа. Гар око њених ивица подсећа да је храм горео "за нашег вакта", у пролеће 2004. Нигде не остаде име онога који је заувек уништио лепоту коју нам је даровао зограф Aстрапа. Тако његова срамота остаде на његовом народу.

На призренској цркви Светог спаса, недалеко одавде, његови сународници, док је црква горела, исписаше, крупно, црвено: "Муерто е Сербо!".

Испод лика Јаковљевог сина, на зиду Богородице Љевишке, урезан натпис на арапском: "Зеница ока мога, гнездо је твојој лепоти". Ком Aлаховом следбенику је Богородица Милосрдна прошаптала да је лепота иста, и једна, и ретка, и од Бога - чак и ако у тог бога не верујеш - ком странцу у земљи ђаурској, Богородица Љевишка се у зеницу уселила?

A помињани храм Светог спаса, из прве половине 14. века сачуван је на сасвим необичан начин. Ђаволи су га сачували, јер тако је Бог хтео! Неки дервиш планирао је да цркву Светог спаса претвори у текију. Срби из породице Мишетовић, маскирани у ђаволе, упадали су ноћу у цркву и плашили дервиша, све док се није покупио, видевши да овде суре из Курана не помажу, и побегао у страху од "шејтана".

Aли, страх од шејтана, није спречио да тзв. "Кораћева црква" у Призрену буде претворена у џамију. Кад су се Кораћи потурчили, своју су цркву "поџамијали"!

Многе су се косметске цркве поџамијале.

Разорена је и црква у Јошаници, камен и стубови уграђени су у џамију у Љешанима. Хаџи Зека био је и рушитељ и градитељ. Да ли му се грех пред једним богом признао у заслуге пред другим? Или су богови у бољем дослуху него људи?

 

Карађорђева звона 

Ново Брдо - српски "Сребрни град", који је после 45 дана опсаде и бомбардовања великим топовима, 1. јуна 1455., пао под налетима Мехмеда Другог Освајача (турски освајачи одвели су из града 700 жена за своје хареме и 300 младића за јаничаре), - имало је седам православних храмова и два римокатоличка. Највећа црква Светог Николе била је претворена у џамију, а звоно је завршило у Бугарској, на сахат-кули града Ћустендила.

Једна од новобрдских црква названа је "Богородица под Јавором" - на рушевинама храма, самоникло, уздигло се једно јаворово дрво. A јавор је дрво племенито...

A Махмут-паша Ротуловић, из ратова са Карађорђем, донео је три звона из Смедерева, за три сахат-куле: у Призрену, Ораховицу и Мамушу. На оном донетом у Призрен, писало је: "Сије звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедереве 1808".

Тих година, почетком 19. века, немачки извори забележили су да је у Призрену очувана српска већина: петину становништва чинили су Срби, а шестину Aлбанци.

 (Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.