HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (4)

A onda su iz rudnika Deva dovedeni rudari da postave dinamit. Ispod zemlje su došli da hram u nebo isprate, i greh rušenja Svetinje na svoja pleća, široka, rudarska, prime. U strašnoj eksploziji, izmešane sa komadima cigala i parčićima betona, odletele su u nebo kosti srpskih i crnogorskih vojnika.

Imaju li grob oni koji ni kosti nemaju?

Tačnije: gde ti je grob, ako su ti kosti u nebu?

Zatim je sve raskrčeno, busenovano travom - napravljen je park sa skulpturom partizanskog vajara Lojze Dolinara.

Posle su slovenačkoj skulpturi, u porti nepostojeće crkve, bezimene i dok je postojala, pridodati spomenici Emina Durakua i Zef Ljuša Markua, "komunističkih svetaca".

A od cigala koje su bile uzidane u hram, napravljeni su prvi javni klozeti u Đakovici. Hramove u klozete pretvarati, to je bilo "napredno".

Skadar na Bojani i crkva u Đakovici 

Na mestu crkve podignute 1940. a srušene 1949, "na zahtev srpskog naroda" (tako napisa sekretar Komiteta KPJ), čitavih pet godina Srbi su ponovo podizali hram. Završiše ga 1999. U zao čas. Iste godine, u julu, nova Saborna crkva Svete trojice u Đakovici, pretvorena je u gomilu kamenja, koju je natkriljavala kupola - Bog je hteo da limeni krov nad čvrstom kupolom pretraje eksploziju, da se ne raspadne to simbolično hrišćansko nebo, treskom o šiptarsku, islamsku zemlju, grada nazvanog po vojvodi Jakovu, vazalu Vuka Brankovića, Jakovu u istoriji zapamćenog samo po tome što je ovde kovao svoj novac sa natpisom "Iskov". Numizmatičari kažu da je ostalo samo 17 primeraka tih srpskih novčića.

Svedoci tvrde, da je nad ruševinama crkve ostalo da prkosi i krst na kupoli, ali da su krst, pod okriljem noći, iza leđa stražara KFOR-a, koji su oko ruševina postavljeni, polomili oni koji nisu izdržali da se ne pojave ponovo na mestu zločina. Tad su ruševinu nadvišavala dva napukla zvonika, spojena ostacima betonskog luka. Zvonici su sravnjeni sa zemljom marta 2004.

Da li će dati Bog da Srbi i treći put zidaju hram Svete trojice u Đakovici?

Mostovi ničiji i svačiji 

Lepše i bolje, vek ranije, slične stvari radio je prištinski Jašar - paša Džinić, Albanac. On je bar kamen sa porušenih pravoslavnih hramova uziđivao u mostove na Sitnici. Mostovi kod Lipljana i Vragolije, ozidani su tesanikom sa crkvišta u Bresju, Sušici, Slovinju, Svrčinu. A most je ničiji i svačiji, njegovo je da spaja, obale i ljude. Ljudski korak nad nabujalom rekom - nije li i to neka vrsta molitve? A i ako nije - ako to Bogu nije ugodno - bar je ljudima udobno.

Od kamena "bijele Samodreže crkve", u kojoj je uoči bitke na Kosovu, Sveti knez Lazar pričestio vojsku, sagrađeni su pašini mlinovi. Olovom sa Samodreže, paša je pokrio džamiju u Benčuku, na planini Ćićevici. (Na toj planini letopisi su zabeležili 52 crkve i manastira, i onaj najvažniji - manastir Divič! Albansko predanje kaže da je na Ćićevici bilo "77 izvora, 77 potoka i 77 crkava", nije čudo što je Branislav Nušić, u svojim konzulskim pismima Ćićevicu nazvao "Kosovska Sveta gora".)

Samodreža je obnovljena tridesetih godina prošlog veka, po planovima beogradskih profesora Popovića i Deroka. Belim, mermernim tesanikom obložena je fasada, crkva je bila blistavo bela, kao što je pamti pesma. I sve je ponovo paljeno i rušeno 1981. godine. Tu, blizu crkve, Albanci su tada ubili Srbina Danila na pragu njegove kuće, na oči njegove majke Danice Milinčić... Od kamena srpskih crkava, nisu građeni samo džamije nego i katoličke crkve. Od tesanika manastira Vojsilovice i crkve Svetog Nikole Sibovačkog, zidana je katolička crkva u Janjevu.

Početkom 17. veka, od kamena iz zadužbine cara Dušana, manastira Svetih arhangela kod Prizrena, Sinanpaša je zidao prizrensku džamiju. Dobar je kamen bio Bogu, biće dobar i Alahu!

Moćna je bila crkva Arhangela, kao što i priliči carskoj zadužbini. Na daleko širio se glas kako takve lepote kao što su "banjsko zlato i pod iz Arhangela, nigde nema". Milutinova Banjska bila je sva ukrašena listićima zlata, koje su ljudi, oduvek alavi na zlato, sastrugali a Dušanovi Arhangeli imali su podove od mozaika, i samo njihovi krnjavi ostaci svedoče o njihovoj lepoti.

Baš kao što jedan amam svedoči o lepoti pominjane Bogorodice Hvostanske, od koje samo temelji u travi ostadoše. Mula Zeka, pećki mutašerif, preneo je kapitale, tesanike i ornamente sa ruševina hrama Bogorodice Hvostanske da bi u Peći sazidao - aman.

Uostalom, obe kosmetske grobnice crkve velikih srpskih vladara, nisu im kosti sačuvale. Mošti Svetog Milutina, čuvaju se i celivaju u Sofiji, u crkvi Svetog Kralja. Nad Svetim grobom treperi žižak u zlatnom kandilu koji je zapalila njegova peta supruga, udata za Kralja dok je još bila devojčica, Simonida Paleolog ("Ko ti je iskopao oči, lepa sliko", pitao se pred Simonidinom oštećenom freskom iz Gračanice, pesnik Milan Rakić. I nastavio: "Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči").

A Dušan? Jedna kamena glava, sa kamenog tela odvaljena, kažu, portret je moćnog cara. Kažu, a ne znaju. Bog zna.

Bijeg od "đavola"

Manastir Banjsku, Milutinovu crkvu "zlatom svu obloženu", Turci su pretvorili u džamiju, dozidavali joj minaret.

Na sličan način je "adaptirana" prizrenska Bogorodica Ljeviška, jedan od najznačajnijih srpskih manastira: zvonik joj je pretvoren u minaret, a freske s početka 14. veka, kojima lepotu, pre šest vekova, darova ruka protomajstora Astrepe, bile su prekrečene. Zvali su je Džuma Džamija. U ovu džamiju odlazilo se na molitvu samo petkom.

Kad su freske malterisane, izubijane su klamfama, da bi se malter preko fresaka uhvatio. Kad je freskopis obnavljan, ukazali su se likovi svetitelja, puni belih ožiljaka. Kao da hram odjekuje sa svakim udarcem klamfe u lice svetitelja, a to "čekićanje duše" ne prestaje, vekovima ne prestaje.

Krupan sneg pada niz lice Svetog Milutina Kralja, niz njegov vizantijski ornat. A na mestu čuvene freske Bogorodice Ljeviške zjali tamna rupa. Gar oko njenih ivica podseća da je hram goreo "za našeg vakta", u proleće 2004. Nigde ne ostade ime onoga koji je zauvek uništio lepotu koju nam je darovao zograf Astrapa. Tako njegova sramota ostade na njegovom narodu.

Na prizrenskoj crkvi Svetog spasa, nedaleko odavde, njegovi sunarodnici, dok je crkva gorela, ispisaše, krupno, crveno: "Muerto e Serbo!".

Ispod lika Jakovljevog sina, na zidu Bogorodice Ljeviške, urezan natpis na arapskom: "Zenica oka moga, gnezdo je tvojoj lepoti". Kom Alahovom sledbeniku je Bogorodica Milosrdna prošaptala da je lepota ista, i jedna, i retka, i od Boga - čak i ako u tog boga ne veruješ - kom strancu u zemlji đaurskoj, Bogorodica Ljeviška se u zenicu uselila?

A pominjani hram Svetog spasa, iz prve polovine 14. veka sačuvan je na sasvim neobičan način. Đavoli su ga sačuvali, jer tako je Bog hteo! Neki derviš planirao je da crkvu Svetog spasa pretvori u tekiju. Srbi iz porodice Mišetović, maskirani u đavole, upadali su noću u crkvu i plašili derviša, sve dok se nije pokupio, videvši da ovde sure iz Kurana ne pomažu, i pobegao u strahu od "šejtana".

Ali, strah od šejtana, nije sprečio da tzv. "Koraćeva crkva" u Prizrenu bude pretvorena u džamiju. Kad su se Koraći poturčili, svoju su crkvu "podžamijali"!

Mnoge su se kosmetske crkve podžamijale.

Razorena je i crkva u Jošanici, kamen i stubovi ugrađeni su u džamiju u Lješanima. Hadži Zeka bio je i rušitelj i graditelj. Da li mu se greh pred jednim bogom priznao u zasluge pred drugim? Ili su bogovi u boljem dosluhu nego ljudi?

Karađorđeva zvona 

Novo Brdo - srpski "Srebrni grad", koji je posle 45 dana opsade i bombardovanja velikim topovima, 1. juna 1455., pao pod naletima Mehmeda Drugog Osvajača (turski osvajači odveli su iz grada 700 žena za svoje hareme i 300 mladića za janičare), - imalo je sedam pravoslavnih hramova i dva rimokatolička. Najveća crkva Svetog Nikole bila je pretvorena u džamiju, a zvono je završilo u Bugarskoj, na sahat-kuli grada Ćustendila.

Jedna od novobrdskih crkva nazvana je "Bogorodica pod Javorom" - na ruševinama hrama, samoniklo, uzdiglo se jedno javorovo drvo. A javor je drvo plemenito...

A Mahmut-paša Rotulović, iz ratova sa Karađorđem, doneo je tri zvona iz Smedereva, za tri sahat-kule: u Prizrenu, Orahovicu i Mamušu. Na onom donetom u Prizren, pisalo je: "Sije zvono priloži Đorđe Petrović u varoš Smedereve 1808".

Tih godina, početkom 19. veka, nemački izvori zabeležili su da je u Prizrenu očuvana srpska većina: petinu stanovništva činili su Srbi, a šestinu Albanci.

 (Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.