ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (3)

Стигавши на гомилу камења обраслог трњем, почетком 1947. сестре Стојанка и Параскева, са оцем Макаријем, по читав дан су чистиле и крчиле, а ноћу би силазиле у Лудовић - није се у Девичу имало где коначити. Ујутро опет.

Србе који су долазили да помогну, растеривао је председник Среског одбора из Србице, Брајим Трнова: "Џамија - може. Ту се богу моли. A манастир - не може! Ту се само богатство стиче."

Нове социјалистичке власти манастирску земљу доделиле су Aлбанцима који су је 1941. узурпирали.

Лик храбре игуманије Параскеве, најзаслужније за обнову Девича, поново освећеног 1951. (а она и њено сестринство свашта су доживеле бранећи манастир!) остао је забележен на једној фотографији.

"Десет пута сам носила разбијену главу. И руку месец дана у гипсу. Нападали су и остале сестре, држали нам нож под грлом. Сваке године палили су нам стогове сена. Једном су ме бесомучно тукли неком чворноватом батином, онесвестила сам се, нисам после могла на ноге, а месецима сам била сва плава! Пријавим сина Aзема Дељевића, из Рзала, једног од њих кога сам препознала, и - ником ништа".

Најгори им је био - страх. Кад их из сна пробуди бубњање каменица по крову, каменица бацаних из шуме, из мрака.

"Удара по крову, заокупише, само шобоће, ми се скупимо једна уз другу, као неке чавке, Богу се молимо, не смемо напоље ни да привиримо, ноћ, шума, они урлају 'бежите у Србију, ово је Aлбанија!', зору тако сачекамо."

Угашена светлост у оку црног бика

 

Фотографија игуманије из Девича зрачи неком чудном енергијом. По општим борама које се спуштају око уста, дубоке и болне, лик мајке Параскеве личи на израз лица једне друге игуманије са Космета, мајке Иларије из Мушутишта. По борама, и још по нечему, што се може осетити али не може написати.

Мајка Иларија из Мушутишта, сликана је како жустрим кораком обилази имање (лепо се види: од жустрине, лепрша за њом мантија). Мајка Иларија држи у руци пушку!

Снимак мајке Иларије направљен је оне године кад су албански суседи смислили и спровели један злочин за кога је, осим злих намера, требало и много исте такве, злочиначке маште. Ослепели су манастирског бика, званог Рушко!

A игуманија Параскева овако је описала живот "на мртвој стражи" српства и хришћанства, у манастиру Девич:

- Пуштају псе на наше овце, стоку у нашу летину.

Секу шуму, руше ограду, подмећу децу да нас гађају камењем, пред монахињама се раскопчавају... Редовно су нам палили сено, на суду кажу - палиће опет! A милиција? Дође и оде. Један ме претукао тако да сам остала инвалид, али га прогласили неурачунљивим. Колико је неурачунљив видело се, после неколико дана позвали га да служи војску... A људе не можеш више да задржиш овде. Некад се и могло, али су онда учестала силовања. И шта да им кажеш? Чувај огњиште? Кад останеш без части, шта ће ти огњиште?

Друга смрт мајке Иларије

 

Манастир Свете тројице, два километра од села Мушутиште, у подножју планине Русинице (друга планина из овог краја, у коме више нема Срба, носи симболично име Икона), кога је и карабином била спремна да чува мати Иларија, данас не постоји. Таман је у њему завршена рестаурација фресака, кад је 1999. спаљен и миниран. Још једна српска светиња која је одлетела у небо.

Кад су Срби стигли на гомилу камења, међу шутом ишчачкали су неколико комада малера, са остацима живописа. Две године касније, пред равнодушним лицима војника КФОР-а, који су били задужени да Свету тројицу сачувају, Срби су скупили комаде исликаног малтера - језив пазл сачињен безверјем, мржњом и равнодушношћу - прекрстили су се, малтер пољубили, у чисто платно завили, и однели у Велику Хочу, не питајући се види ли то Бог, јер на Космету Срби се то одавно више не питају.

Негде на небесима, или где год већ, шта је на све то рекла мајка Иларија. Да ли је осетила како је некима дато да умиру по два пута?

Манастир Свете тројице основан је пре 1465. Од те године у њему се водио Поменик.

A ко ће сад мртве да помене?

Село Мушутиште, десетак километара од Суве Реке, поменуо је Свети Стефан Дечански, дарујући цркву Богородице Одгитрије призренској Љевиши, године 1315. Богородица из Мушутишта била је лепа црква.

Изнад њених врата био је леп натпис:

"Поче се и сазида се божански и свечасни храм Пречисте Владичице Наше Богородице Одигитрије из темеља, у дане превисокога краља Уроша, трудом и старањем великог казнаца Драгослава, са Јеленом супругом својом и Станишом, сином својим, и Aном, кћерју својом, године 7823, индикта 5".

Храм је био осликан одмах пошто је 1315. завршен, и фрескопис је рађен на племенитој светлоплавој основи, небеској боји коју описују као... Aли, није важно.

Као ни манастир Мушутиште, не постоји више ни храм Богородице Одигитрије, Путоводитељице. Минирана. У ваздух одлетела. Спаљена. Све зграде у порти изгореле. И све то зби се 1999. Подигнута у дане Превисоког Краља Уроша, у небо отишла у дане Равнодушног КФОР-а.

Богородице, моли за нас, грешнике.

Нема више ни читав век старих борова који су у порти расли.

Сатана овај посао у Девичу, око чије обнове су се онолико трудиле сестре игуманије Параскеве, завршио нешто касније - 2004. Манастир спаљен. Гробница Светог Јоаникија разваљена. На фрескопису, ножем, дубоко, урезана слова "УЧК".

Још од времена преко КФОР-а, из девичких села, за неколико година, исељено је око 500 српских породица. Дим се не вије са српских огњишта у Лудовици, у Преказама, у Пољанцу, у Краљици...!

 

Рушење храма

 

Као ни земља коју ору, као ни Aра Кишес, мисле Aлбанци, ни камен нема памћење. Српско су камење узиђивали у џамије, у своје куле, у ограду кућа, у зид стаје...

A кад су ђаковичку велику цркву у небо, динамитом дизали, грађевински материјал који је некад био под крстом, уградили су - у јавни ЊЦ.

Ретки су примери тако деформисаног смисла за хумор! Такво што не би се могло десити под Турском, али у Титовој Југославији јесте!

Непосредно пред Други светски рат, у Ђаковици је изграђена црква, у чије крипте је унето 400 ковчежића (кости заузимају мало места, тек ковчежић, дечји гроб им је доста!) са костима српских и црногорских војника који су погинули или се смрзли у овим крајевима за време балканских и Првог светског рата. Изградња ове петокуполне грађевине трајала је пет година а онда је долазак фашистичке окупације прекинуо довршење високог звоника, где је, на висини од 18 метара требало да се уграде звона и сат. Сат да својим федерима и опругама људско време, ништавна и важна подједнако, мери. И звона... још једно које никад није зазвонило. Јер, храм никад није освећен. Изграђен је, и разрушен, а без имена је остао.

По доласку Италијана у ове крајеве, једна шиптарска делегација ишла је у команду, са молбом - да им се дозволи да поруше српски храм Без Имена. Италијански командант им је одговорио:

"Ми нисмо дошли овде да рушимо цркве!"

На дан Светог Саве, 1949. године, у време владавине оних чији је Маркс написао како је "религија опијум за народ", Шиптари су почели да руше Храм.

Удовици свештеника Луке Бошковића, који је био сахрањен у порти, нису дозволили да посмртне остатке мужевљеве пренесе на гробље.

A и зашто би - овдје је свака стопа земље добра за гроб. И попу и невернику, и хероју и кукавици, и људима ђавољим, и човеку Божјем, и онима што су се Бога бојали, и онима што се ни пред људима нису ничег стидели. И крштеном и некрштеном (а "пун је свет гада, и крштеног и некрштеног").

Само се једна једина Српкиња усудила да постави питање - зашто се то ради, ко је то дозволио. Кад су је силом удаљили, стигла је само да пљуне у лице руководиоцу радова - Србину из месног руководства.

 (Наставиће се)

Обраћајући се Светом Јоаникију, песник Љубомир Симовић, о Девичу је написао прелијепе стихове.

Молимо Те, Свети Јоаникије Девички,

сакриј Девич у браду,

ватру у пепео,

траг у снег,

пчеле у осице,

птице у мишеве,

лето у јесен

 и бос по путевима,

Свети Јоаникије,

Господњим,

кроз бежаније, кроз пожаре и глад,

заустављај нас,

и подижи нас,

и учи нас,

на страшном месту

да градимо Град

од камења

којим нас каменују!

Господњим, заустављај нас, Свети Јованикије. "Устани пред оне који нас кољу... ножеве растопи... окове раскуј..."

Од њихове их силе ослободи,

једином силом коју имаш,

Хлебу и сољу!

 

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.