HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (3)

Stigavši na gomilu kamenja obraslog trnjem, početkom 1947. sestre Stojanka i Paraskeva, sa ocem Makarijem, po čitav dan su čistile i krčile, a noću bi silazile u Ludović - nije se u Deviču imalo gde konačiti. Ujutro opet.

Srbe koji su dolazili da pomognu, rasterivao je predsednik Sreskog odbora iz Srbice, Brajim Trnova: "Džamija - može. Tu se bogu moli. A manastir - ne može! Tu se samo bogatstvo stiče."

Nove socijalističke vlasti manastirsku zemlju dodelile su Albancima koji su je 1941. uzurpirali.

Lik hrabre igumanije Paraskeve, najzaslužnije za obnovu Deviča, ponovo osvećenog 1951. (a ona i njeno sestrinstvo svašta su doživele braneći manastir!) ostao je zabeležen na jednoj fotografiji.

"Deset puta sam nosila razbijenu glavu. I ruku mesec dana u gipsu. Napadali su i ostale sestre, držali nam nož pod grlom. Svake godine palili su nam stogove sena. Jednom su me besomučno tukli nekom čvornovatom batinom, onesvestila sam se, nisam posle mogla na noge, a mesecima sam bila sva plava! Prijavim sina Azema Deljevića, iz Rzala, jednog od njih koga sam prepoznala, i - nikom ništa".

Najgori im je bio - strah. Kad ih iz sna probudi bubnjanje kamenica po krovu, kamenica bacanih iz šume, iz mraka.

"Udara po krovu, zaokupiše, samo šoboće, mi se skupimo jedna uz drugu, kao neke čavke, Bogu se molimo, ne smemo napolje ni da privirimo, noć, šuma, oni urlaju 'bežite u Srbiju, ovo je Albanija!', zoru tako sačekamo."

Ugašena svetlost u oku crnog bika

 

Fotografija igumanije iz Deviča zrači nekom čudnom energijom. Po opštim borama koje se spuštaju oko usta, duboke i bolne, lik majke Paraskeve liči na izraz lica jedne druge igumanije sa Kosmeta, majke Ilarije iz Mušutišta. Po borama, i još po nečemu, što se može osetiti ali ne može napisati.

Majka Ilarija iz Mušutišta, slikana je kako žustrim korakom obilazi imanje (lepo se vidi: od žustrine, leprša za njom mantija). Majka Ilarija drži u ruci pušku!

Snimak majke Ilarije napravljen je one godine kad su albanski susedi smislili i sproveli jedan zločin za koga je, osim zlih namera, trebalo i mnogo iste takve, zločinačke mašte. Oslepeli su manastirskog bika, zvanog Ruško!

A igumanija Paraskeva ovako je opisala život "na mrtvoj straži" srpstva i hrišćanstva, u manastiru Devič:

- Puštaju pse na naše ovce, stoku u našu letinu.

Seku šumu, ruše ogradu, podmeću decu da nas gađaju kamenjem, pred monahinjama se raskopčavaju... Redovno su nam palili seno, na sudu kažu - paliće opet! A milicija? Dođe i ode. Jedan me pretukao tako da sam ostala invalid, ali ga proglasili neuračunljivim. Koliko je neuračunljiv videlo se, posle nekoliko dana pozvali ga da služi vojsku... A ljude ne možeš više da zadržiš ovde. Nekad se i moglo, ali su onda učestala silovanja. I šta da im kažeš? Čuvaj ognjište? Kad ostaneš bez časti, šta će ti ognjište?

Druga smrt majke Ilarije

 

Manastir Svete trojice, dva kilometra od sela Mušutište, u podnožju planine Rusinice (druga planina iz ovog kraja, u kome više nema Srba, nosi simbolično ime Ikona), koga je i karabinom bila spremna da čuva mati Ilarija, danas ne postoji. Taman je u njemu završena restauracija fresaka, kad je 1999. spaljen i miniran. Još jedna srpska svetinja koja je odletela u nebo.

Kad su Srbi stigli na gomilu kamenja, među šutom iščačkali su nekoliko komada malera, sa ostacima živopisa. Dve godine kasnije, pred ravnodušnim licima vojnika KFOR-a, koji su bili zaduženi da Svetu trojicu sačuvaju, Srbi su skupili komade islikanog maltera - jeziv pazl sačinjen bezverjem, mržnjom i ravnodušnošću - prekrstili su se, malter poljubili, u čisto platno zavili, i odneli u Veliku Hoču, ne pitajući se vidi li to Bog, jer na Kosmetu Srbi se to odavno više ne pitaju.

Negde na nebesima, ili gde god već, šta je na sve to rekla majka Ilarija. Da li je osetila kako je nekima dato da umiru po dva puta?

Manastir Svete trojice osnovan je pre 1465. Od te godine u njemu se vodio Pomenik.

A ko će sad mrtve da pomene?

Selo Mušutište, desetak kilometara od Suve Reke, pomenuo je Sveti Stefan Dečanski, darujući crkvu Bogorodice Odgitrije prizrenskoj Ljeviši, godine 1315. Bogorodica iz Mušutišta bila je lepa crkva.

Iznad njenih vrata bio je lep natpis:

"Poče se i sazida se božanski i svečasni hram Prečiste Vladičice Naše Bogorodice Odigitrije iz temelja, u dane previsokoga kralja Uroša, trudom i staranjem velikog kaznaca Dragoslava, sa Jelenom suprugom svojom i Stanišom, sinom svojim, i Anom, kćerju svojom, godine 7823, indikta 5".

Hram je bio oslikan odmah pošto je 1315. završen, i freskopis je rađen na plemenitoj svetloplavoj osnovi, nebeskoj boji koju opisuju kao... Ali, nije važno.

Kao ni manastir Mušutište, ne postoji više ni hram Bogorodice Odigitrije, Putovoditeljice. Minirana. U vazduh odletela. Spaljena. Sve zgrade u porti izgorele. I sve to zbi se 1999. Podignuta u dane Previsokog Kralja Uroša, u nebo otišla u dane Ravnodušnog KFOR-a.

Bogorodice, moli za nas, grešnike.

Nema više ni čitav vek starih borova koji su u porti rasli.

Satana ovaj posao u Deviču, oko čije obnove su se onoliko trudile sestre igumanije Paraskeve, završio nešto kasnije - 2004. Manastir spaljen. Grobnica Svetog Joanikija razvaljena. Na freskopisu, nožem, duboko, urezana slova "UČK".

Još od vremena preko KFOR-a, iz devičkih sela, za nekoliko godina, iseljeno je oko 500 srpskih porodica. Dim se ne vije sa srpskih ognjišta u Ludovici, u Prekazama, u Poljancu, u Kraljici...!

 

Rušenje hrama

 

Kao ni zemlja koju oru, kao ni Ara Kišes, misle Albanci, ni kamen nema pamćenje. Srpsko su kamenje uziđivali u džamije, u svoje kule, u ogradu kuća, u zid staje...

A kad su đakovičku veliku crkvu u nebo, dinamitom dizali, građevinski materijal koji je nekad bio pod krstom, ugradili su - u javni NjC.

Retki su primeri tako deformisanog smisla za humor! Takvo što ne bi se moglo desiti pod Turskom, ali u Titovoj Jugoslaviji jeste!

Neposredno pred Drugi svetski rat, u Đakovici je izgrađena crkva, u čije kripte je uneto 400 kovčežića (kosti zauzimaju malo mesta, tek kovčežić, dečji grob im je dosta!) sa kostima srpskih i crnogorskih vojnika koji su poginuli ili se smrzli u ovim krajevima za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata. Izgradnja ove petokupolne građevine trajala je pet godina a onda je dolazak fašističke okupacije prekinuo dovršenje visokog zvonika, gde je, na visini od 18 metara trebalo da se ugrade zvona i sat. Sat da svojim federima i oprugama ljudsko vreme, ništavna i važna podjednako, meri. I zvona... još jedno koje nikad nije zazvonilo. Jer, hram nikad nije osvećen. Izgrađen je, i razrušen, a bez imena je ostao.

Po dolasku Italijana u ove krajeve, jedna šiptarska delegacija išla je u komandu, sa molbom - da im se dozvoli da poruše srpski hram Bez Imena. Italijanski komandant im je odgovorio:

"Mi nismo došli ovde da rušimo crkve!"

Na dan Svetog Save, 1949. godine, u vreme vladavine onih čiji je Marks napisao kako je "religija opijum za narod", Šiptari su počeli da ruše Hram.

Udovici sveštenika Luke Boškovića, koji je bio sahranjen u porti, nisu dozvolili da posmrtne ostatke muževljeve prenese na groblje.

A i zašto bi - ovdje je svaka stopa zemlje dobra za grob. I popu i neverniku, i heroju i kukavici, i ljudima đavoljim, i čoveku Božjem, i onima što su se Boga bojali, i onima što se ni pred ljudima nisu ničeg stideli. I krštenom i nekrštenom (a "pun je svet gada, i krštenog i nekrštenog").

Samo se jedna jedina Srpkinja usudila da postavi pitanje - zašto se to radi, ko je to dozvolio. Kad su je silom udaljili, stigla je samo da pljune u lice rukovodiocu radova - Srbinu iz mesnog rukovodstva.

 (Nastaviće se)

Obraćajući se Svetom Joanikiju, pesnik Ljubomir Simović, o Deviču je napisao prelijepe stihove.

Molimo Te, Sveti Joanikije Devički,

sakrij Devič u bradu,

vatru u pepeo,

trag u sneg,

pčele u osice,

ptice u miševe,

leto u jesen

 i bos po putevima,

Sveti Joanikije,

Gospodnjim,

kroz bežanije, kroz požare i glad,

zaustavljaj nas,

i podiži nas,

i uči nas,

na strašnom mestu

da gradimo Grad

od kamenja

kojim nas kamenuju!

Gospodnjim, zaustavljaj nas, Sveti Jovanikije. "Ustani pred one koji nas kolju... noževe rastopi... okove raskuj..."

Od njihove ih sile oslobodi,

jedinom silom koju imaš,

Hlebu i solju!

 

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.