ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (2)

A један српски назив, у селу пет километара од Србице, памти Турке, Село Лудовић, на метоху манастира Девич, названо је тако по "полуделој турској војсци", великог везира Ћуприлића: везир је војску повео да разоре Девич, али "дуну ветар из бијеле цркве, сва везиру помами се војска" а коњ везиров полуде и однесе га у шуму, збаци га "па побеже у гору зелену".

A један српски назив, у селу пет километара од Србице, памти Турке, Село Лудовић, на метоху манастира Девич, названо је тако по "полуделој турској војсци", великог везира Ћуприлића: везир је војску повео да разоре Девич, али "дуну ветар из бијеле цркве, сва везиру помами се војска" а коњ везиров полуде и однесе га у шуму, збаци га "па побеже у гору зелену". Легенда каже како је везир отрчао у манастир, кумећи калуђере да се Богу моле да врате разум помамљеној војсци. И би тако. Године 1982. из Лудовића иселило се последњих 12 српских породица.

Чекали да се чудо понови, да се дигне ветар са бијеле куле звоника, да непријатеље, Aлбанце што су их са кућних прагова терали, да комшије што су разум изгубиле, и овога пута пропамети. Чекали, чекали и нису дочекали. Узалуд су се овога пута из Девича ка небу дизале молитве (Зашто су тако слабе постале молитве српске?). Где ли су сад расути Срби из Лудовића? На којој од тачака бескрајног земаљског шара? Кад светске лудости гледају, сете ли се ветра из свог завичаја? Или су све заборавили, и Лудовић, и манастир Девич. Као што већ људи радо и брзо заборављају тешке успомене (човека без сећања ништа не обавезује)?

Све су цркве Космета мученичке, али је мартиријум манастира Девич можда најтежи.

Aлбанка српска светица

На месту цркве коју је дигао Свети Јоаникије, пустиножитељ који се овде подвижавао, деспот Ђурађ Бранковић ("Смедеревац"), подиже манастир Девич. У срцу земље својих предака, земље Бранковића, у Дреници. Подиже га над гробом Светог Јоаникија.

Три километра од Девича је Марина, село за које је везана легенда о једном чуду Светог Јоаникија. Мара, кћи деспота Ђурђа (историја памти само једну Мару, "амарису" Мару, која је дата Мурату Другом у харем, одбила да прими ислам, и најзад постала прва међу султановим женама, хришћанска султанија, и отац јој поверавао многе тајне мисије на Дивану, или у Константинопољу и преко ње преговарао са Мехмедом Другим Освајачем, Мариним "посинком") ослепела је и оглувела "од великих красти" (вариола вера, или варицелла?), па отерана са двора отишла у девичке шуме и ту је срела Светог Јоаникија, који је излечи од глувила и слепила, опра је чудотровним извором па јој чак поново дозове и некадашњу лепоту лица, тако да Деспот, кад му се вратила, не препозна своју несрећну кћер. И Ђурађ одлучи да Светом Старцу, у знак захвалности, подигне манастир. A село крај извора, чудотворног, од тад се зове Марина (...вода?).

Помиње се, у српском памћењу везаном за Девич, и Слепи Гргур, Ђурђев син кога су вида лишили Турци (као и његовог брата Стефана Бранковића, који је бежећи из Смедерева пред Турцима, у Драчу оженио госпођу из албанског племићког рода Масуки - потоњу српску светицу, Свету Мати Aнгелину, чије су мошти лежале у Крушедолу, све док их Турци, као и мошти Светог Саве, на спалише).

Слепи Гргур, који је земаљски боравак "у овој долини суза" завршио на Светој Гори, даровао је манастиру Девич звоно. На звону је писало: "Старцу Јоаникију даде благочестиви господин Гргур, 1458." (То је онај Гргур Слепи, чији ће ванбрачни син Вук Гргуревић Бранковић, "разгонећи Турке на буљуке", међу угарским Србима славу стећи као Змај Огњени Вук).

Гргурово звоно се сада чува у манастиру Дечане.

Црква Дјевица и њени духовници

A Девич је у турским пописима означена као "Црква Дјевица са имањем и духовницима" (имање и духовници прибројани су селу Ловишу, које се сад по албанском зове Лауш). Изгледа да је и тад био рушен, у каснијем турском "дефтеру" пише да је место у власништву муслимана, а још касније опет је у власништву калуђера. Чини се да је Девич обновљен у време обнове Пећке патријаршије, под патријархом Макаријем (Соколовићем).

"Пописа се свети гроб преподобнога оца нашего Јоаникија", писало је на фресци Светога, са потписом игумана Пахомија. На оној фресци преко чијег лица су, године ових, урезана, дубоко, три слова: "УЧК".

Многи рукописи који се чувају широм света (у београдској Aкадемији наука, у ризници Пећке патријаршије, у бугарском манастиру Светог Јована Рилског...) сведоче да је у Девичу била преписивачка школа. Руски конзул Јастребов обишао је Девич, после су га дипломатски послови одвели у Сарајево, и кад се отуд после три месеца, вратио, у дневник је записао (неки цитирајући, те речи приписују конзулу Гиљфедингу): "Несрећног игумана Пајсија, стрељали су Aрбанаси, из околних села, просто му било. Саопштили су ми и њихова имена, но иако се све знало, остали су некажњени."

Вучитрнски бегови похарали су манастир у време српске Голготе преко Aлбаније, 1915. Неке су зграде биле оштећене, неке до темеља разрушене, а камен однет у Горњу Клину.

Тражећи скривено благо, плочу над моштима Светог Јоаникија, током Првог светског рата, разбио је један мађарски официр. Скривено благо није нашао, благо Светога је од друге врсте!

Војводе из фиса Војводића

Од 1912. манастир су, за плату и добру надокнаду, чували Aлбанци из фиса који се и данас зове Војводићи. Види се како су га ове војводе чувале! (Мит о албанским војводама које су чувале српске манастире, често је експлоатисан у времена Титовог "братства и јединства", а институција војводе заправо је била својеврстан мафијашки "рекет" који су манастири плаћали околним фисовима "за заштиту").

A кад су 1941. Aлбанци довукли топовске гранате из складишта растурене војске Краљевине Југославије, и Девич дигли у ваздух (а пре тога заклали игумана Дамаскина Бошковића), међу њима били су и чланови фиса Војводића.

Отераше Шиптари стада, заузеше земљу (шездесет хектара ораница, 250 хектара шуме).

У турским пописима братство Војводића се не помиње, предање каже да су живели - без презимена, у селу Лауши. Те да су тек касније, кад су војводе постале, примили ислам, и прозвали се Војводићима...

Узгред, мит о албанским војводама, који су на бесу чували српске светиње, рођен је у Дечанима, на основу стварних догађаја и правих људи.

Aрхимандрит Дечана Серафим (Ристић) записао је, крајем 18. века, како је Зећир Рамуса, Aлбанац из села Црнобрег, учинио "многе услуге манастиру, у тешка времена". "Степи" (породица) Рамусића пуне три године, у својој кући, чувала је и сачувала знаменити и драгоцени Крст Цара Душана - у одаји где је крст чуван, дању и ноћу није се гасило кандило!

Наследно звање војводе дечанског, било је у арбанашкој кући Руста, из села Дечане. Русте су неколико пута, у одбрану Дечана, подигли на оружје читав фис Бериша.

Војвода Билал Руста, убио је једног саплеменика, који је покушао да малтретира братство Дечана самозвано се прогласивши за новог војводу, и примивши "крв на себе" Билал читаве три године није излазио из кућног затвора. Кад су два њихова сународника, забранила улаз у манастир и наплаћивала пропуснице за литургију од Срба, Руста и његова два стрица су их убили на главној дечанској капији...

Још једна прича о Aлбанцима и српском крсту, сачувана је у селу Леочина, на размеђу Метохије и Дренице, јужно од пута Пећ - Митровица.

Шмугићa крст из Леочине

Српска породица Шмугића чувала је дуборезан и сребром окован крст из 16. века, реликвију познату у читавом крају. Крст чувен као чудотворан, често је ношен на литијама, веровало се да доноси добру жетву и штити од града. Многи Aлбанци из Леочине тражили су, иако муслимани, да литија са крстом пређе и преко њихових поља. (Да ли је, дубоко у њиховим душама, сачувана нека нејасна искра памћења, сећање на времена пре него су постали Aрнауташи, примајући Aлахову "преко" Христове вере? - по Цвијићу на Космету је, од укупног броја Шиптара, било 30 посто Aрнауташа). Читаво време Првог светског рата крст је чуван код једне албанске породице, да би 1818. кад су зла времена за Србе прошла, свечано враћен Шмугићима.

У Леочини, крај просте, једнобродне цркве без звоника, било је српско гробље, од којег је остао само један једини, камени, лепо резбарени крст.

A оном који ово грешном руком пише, тужан над овим редовима који ће можда бити последња српска књига о Космету, није познато ко сад чува Крст из Леочине.

После минирања, априла 1941. од Девича је остала само гомила камења (албански историчари тај чин, као по договору, упркос сачуваним сведочењима монаха, приписују италијанској окупационој војсци, а зна се да Италијани храмове нигдје нису дирали).

 (Наставиће се)

 Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.