HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (2)

A jedan srpski naziv, u selu pet kilometara od Srbice, pamti Turke, Selo Ludović, na metohu manastira Devič, nazvano je tako po "poludeloj turskoj vojsci", velikog vezira Ćuprilića: vezir je vojsku poveo da razore Devič, ali "dunu vetar iz bijele crkve, sva veziru pomami se vojska" a konj vezirov polude i odnese ga u šumu, zbaci ga "pa pobeže u goru zelenu".

A jedan srpski naziv, u selu pet kilometara od Srbice, pamti Turke, Selo Ludović, na metohu manastira Devič, nazvano je tako po "poludeloj turskoj vojsci", velikog vezira Ćuprilića: vezir je vojsku poveo da razore Devič, ali "dunu vetar iz bijele crkve, sva veziru pomami se vojska" a konj vezirov polude i odnese ga u šumu, zbaci ga "pa pobeže u goru zelenu". Legenda kaže kako je vezir otrčao u manastir, kumeći kaluđere da se Bogu mole da vrate razum pomamljenoj vojsci. I bi tako. Godine 1982. iz Ludovića iselilo se poslednjih 12 srpskih porodica.

Čekali da se čudo ponovi, da se digne vetar sa bijele kule zvonika, da neprijatelje, Albance što su ih sa kućnih pragova terali, da komšije što su razum izgubile, i ovoga puta propameti. Čekali, čekali i nisu dočekali. Uzalud su se ovoga puta iz Deviča ka nebu dizale molitve (Zašto su tako slabe postale molitve srpske?). Gde li su sad rasuti Srbi iz Ludovića? Na kojoj od tačaka beskrajnog zemaljskog šara? Kad svetske ludosti gledaju, sete li se vetra iz svog zavičaja? Ili su sve zaboravili, i Ludović, i manastir Devič. Kao što već ljudi rado i brzo zaboravljaju teške uspomene (čoveka bez sećanja ništa ne obavezuje)?

Sve su crkve Kosmeta mučeničke, ali je martirijum manastira Devič možda najteži.

Albanka srpska svetica

Na mestu crkve koju je digao Sveti Joanikije, pustinožitelj koji se ovde podvižavao, despot Đurađ Branković ("Smederevac"), podiže manastir Devič. U srcu zemlje svojih predaka, zemlje Brankovića, u Drenici. Podiže ga nad grobom Svetog Joanikija.

Tri kilometra od Deviča je Marina, selo za koje je vezana legenda o jednom čudu Svetog Joanikija. Mara, kći despota Đurđa (istorija pamti samo jednu Maru, "amarisu" Maru, koja je data Muratu Drugom u harem, odbila da primi islam, i najzad postala prva među sultanovim ženama, hrišćanska sultanija, i otac joj poveravao mnoge tajne misije na Divanu, ili u Konstantinopolju i preko nje pregovarao sa Mehmedom Drugim Osvajačem, Marinim "posinkom") oslepela je i ogluvela "od velikih krasti" (variola vera, ili varicella?), pa oterana sa dvora otišla u devičke šume i tu je srela Svetog Joanikija, koji je izleči od gluvila i slepila, opra je čudotrovnim izvorom pa joj čak ponovo dozove i nekadašnju lepotu lica, tako da Despot, kad mu se vratila, ne prepozna svoju nesrećnu kćer. I Đurađ odluči da Svetom Starcu, u znak zahvalnosti, podigne manastir. A selo kraj izvora, čudotvornog, od tad se zove Marina (...voda?).

Pominje se, u srpskom pamćenju vezanom za Devič, i Slepi Grgur, Đurđev sin koga su vida lišili Turci (kao i njegovog brata Stefana Brankovića, koji je bežeći iz Smedereva pred Turcima, u Draču oženio gospođu iz albanskog plemićkog roda Masuki - potonju srpsku sveticu, Svetu Mati Angelinu, čije su mošti ležale u Krušedolu, sve dok ih Turci, kao i mošti Svetog Save, na spališe).

Slepi Grgur, koji je zemaljski boravak "u ovoj dolini suza" završio na Svetoj Gori, darovao je manastiru Devič zvono. Na zvonu je pisalo: "Starcu Joanikiju dade blagočestivi gospodin Grgur, 1458." (To je onaj Grgur Slepi, čiji će vanbračni sin Vuk Grgurević Branković, "razgoneći Turke na buljuke", među ugarskim Srbima slavu steći kao Zmaj Ognjeni Vuk).

Grgurovo zvono se sada čuva u manastiru Dečane.

Crkva Djevica i njeni duhovnici

A Devič je u turskim popisima označena kao "Crkva Djevica sa imanjem i duhovnicima" (imanje i duhovnici pribrojani su selu Lovišu, koje se sad po albanskom zove Lauš). Izgleda da je i tad bio rušen, u kasnijem turskom "defteru" piše da je mesto u vlasništvu muslimana, a još kasnije opet je u vlasništvu kaluđera. Čini se da je Devič obnovljen u vreme obnove Pećke patrijaršije, pod patrijarhom Makarijem (Sokolovićem).

"Popisa se sveti grob prepodobnoga oca našego Joanikija", pisalo je na fresci Svetoga, sa potpisom igumana Pahomija. Na onoj fresci preko čijeg lica su, godine ovih, urezana, duboko, tri slova: "UČK".

Mnogi rukopisi koji se čuvaju širom sveta (u beogradskoj Akademiji nauka, u riznici Pećke patrijaršije, u bugarskom manastiru Svetog Jovana Rilskog...) svedoče da je u Deviču bila prepisivačka škola. Ruski konzul Jastrebov obišao je Devič, posle su ga diplomatski poslovi odveli u Sarajevo, i kad se otud posle tri meseca, vratio, u dnevnik je zapisao (neki citirajući, te reči pripisuju konzulu Giljfedingu): "Nesrećnog igumana Pajsija, streljali su Arbanasi, iz okolnih sela, prosto mu bilo. Saopštili su mi i njihova imena, no iako se sve znalo, ostali su nekažnjeni."

Vučitrnski begovi poharali su manastir u vreme srpske Golgote preko Albanije, 1915. Neke su zgrade bile oštećene, neke do temelja razrušene, a kamen odnet u Gornju Klinu.

Tražeći skriveno blago, ploču nad moštima Svetog Joanikija, tokom Prvog svetskog rata, razbio je jedan mađarski oficir. Skriveno blago nije našao, blago Svetoga je od druge vrste!

Vojvode iz fisa Vojvodića

Od 1912. manastir su, za platu i dobru nadoknadu, čuvali Albanci iz fisa koji se i danas zove Vojvodići. Vidi se kako su ga ove vojvode čuvale! (Mit o albanskim vojvodama koje su čuvale srpske manastire, često je eksploatisan u vremena Titovog "bratstva i jedinstva", a institucija vojvode zapravo je bila svojevrstan mafijaški "reket" koji su manastiri plaćali okolnim fisovima "za zaštitu").

A kad su 1941. Albanci dovukli topovske granate iz skladišta rasturene vojske Kraljevine Jugoslavije, i Devič digli u vazduh (a pre toga zaklali igumana Damaskina Boškovića), među njima bili su i članovi fisa Vojvodića.

Oteraše Šiptari stada, zauzeše zemlju (šezdeset hektara oranica, 250 hektara šume).

U turskim popisima bratstvo Vojvodića se ne pominje, predanje kaže da su živeli - bez prezimena, u selu Lauši. Te da su tek kasnije, kad su vojvode postale, primili islam, i prozvali se Vojvodićima...

Uzgred, mit o albanskim vojvodama, koji su na besu čuvali srpske svetinje, rođen je u Dečanima, na osnovu stvarnih događaja i pravih ljudi.

Arhimandrit Dečana Serafim (Ristić) zapisao je, krajem 18. veka, kako je Zećir Ramusa, Albanac iz sela Crnobreg, učinio "mnoge usluge manastiru, u teška vremena". "Stepi" (porodica) Ramusića pune tri godine, u svojoj kući, čuvala je i sačuvala znameniti i dragoceni Krst Cara Dušana - u odaji gde je krst čuvan, danju i noću nije se gasilo kandilo!

Nasledno zvanje vojvode dečanskog, bilo je u arbanaškoj kući Rusta, iz sela Dečane. Ruste su nekoliko puta, u odbranu Dečana, podigli na oružje čitav fis Beriša.

Vojvoda Bilal Rusta, ubio je jednog saplemenika, koji je pokušao da maltretira bratstvo Dečana samozvano se proglasivši za novog vojvodu, i primivši "krv na sebe" Bilal čitave tri godine nije izlazio iz kućnog zatvora. Kad su dva njihova sunarodnika, zabranila ulaz u manastir i naplaćivala propusnice za liturgiju od Srba, Rusta i njegova dva strica su ih ubili na glavnoj dečanskoj kapiji...

Još jedna priča o Albancima i srpskom krstu, sačuvana je u selu Leočina, na razmeđu Metohije i Drenice, južno od puta Peć - Mitrovica.

Šmugića krst iz Leočine

Srpska porodica Šmugića čuvala je duborezan i srebrom okovan krst iz 16. veka, relikviju poznatu u čitavom kraju. Krst čuven kao čudotvoran, često je nošen na litijama, verovalo se da donosi dobru žetvu i štiti od grada. Mnogi Albanci iz Leočine tražili su, iako muslimani, da litija sa krstom pređe i preko njihovih polja. (Da li je, duboko u njihovim dušama, sačuvana neka nejasna iskra pamćenja, sećanje na vremena pre nego su postali Arnautaši, primajući Alahovu "preko" Hristove vere? - po Cvijiću na Kosmetu je, od ukupnog broja Šiptara, bilo 30 posto Arnautaša). Čitavo vreme Prvog svetskog rata krst je čuvan kod jedne albanske porodice, da bi 1818. kad su zla vremena za Srbe prošla, svečano vraćen Šmugićima.

U Leočini, kraj proste, jednobrodne crkve bez zvonika, bilo je srpsko groblje, od kojeg je ostao samo jedan jedini, kameni, lepo rezbareni krst.

A onom koji ovo grešnom rukom piše, tužan nad ovim redovima koji će možda biti poslednja srpska knjiga o Kosmetu, nije poznato ko sad čuva Krst iz Leočine.

Posle miniranja, aprila 1941. od Deviča je ostala samo gomila kamenja (albanski istoričari taj čin, kao po dogovoru, uprkos sačuvanim svedočenjima monaha, pripisuju italijanskoj okupacionoj vojsci, a zna se da Italijani hramove nigdje nisu dirali).

 (Nastaviće se)

 Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.