ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (17)

Aли, један од најутицајнијих људи у Турској постао је Србин, потурчењак, Мехмед-паша Соколовић, чији је брат Макарије пострижен у Милешеви, и налазио се тих година на части игумана Хиландара. На Светој Гори носио је надимак "Топузли Макарије" зато што је јахао доброг коња и носио топуз преко мантије, уз неуобичајено високу камилавку, и није крио да са Турцима има специјалне везе. На заузимање Мехмед-паше Соколовића и читавог српског клана који је на турском Дивану имао одлучујући утицај (српски је у Стамбулу био дипломатски језик, најстарије писмо Порте на српском потиче...) Сулејман Други се предомислио, и Срби су из тог спора, ипак изашли као победници. Није најјасније како и зашто, па се претпоставља да је то био утицај "српског клана" на Дивану.

Обнављање Пећке патријаршије

 Било како било, Султан је издао берат (1557) о обнови Пећке патријаршије. Од Велеса до Будима, од Темишвара до јадранског мора. A Макарије (Соколовић) понео је титулу "Патријарх Срба, Бугара, приморских и северних страна". Патријаршија у Пећи имала је јурисдикцију над 40 митрополија и епископија.

Пећка патријаршија је обновљена у време кад је велики везир био нашијенац, Рустем-паша из Сарајева. Трећи везир царства био је Мехмед-паша, истакнути јаничар, вођа турских похода а Банат (где су му много помогли земљаци, Срби који су Банат населили) у Персију одведен као "данак у крви" кад је имао седамнаест година. Довољно да запамти да је био чтец у манастиру Милешева, још док је носио хришћанско име Баја Соколовић.

Примивши ислам, стекао је каријеру у Стамболу - биће скоро две деценије Велики везир царства, и водиће државу у име три султана, окупивши око себе прави мали "српски клан". Вештина у политици, дипломатска окретност, стрпљење, непотизам и стварање клана око власти, али и типично турска подмитљивост, западњачка разборитост и оријентално лукавство, широко образовање, изванредно познавање исламских догми, али и хришћанства, огромно богатство које је стицао бавећи се државним пословима (један од султана поклонио му је све прихода богатог острва Кипар!) - чинили су га једном од највећих фигура свог времена, у оквирима ширим од Османлијског царства.

Блиски пријатељ био му је велики муфтија, Aбу Суд-ел Aмади, Водећи заједно верске послове, залагали су се за правоверно муслиманско учење, за верску толеранцију, против мистичних секти и фундаменталистичких дружина које су тад почеле да ступају на јавну сцену Царства. Један од таквих верских фанатика убио је Мехмеда-Бају, ножем из заседе. Пре атентата шириле су се Цариградом приче како је Велики везир потајни хришћанин, и да у тајности присуствује "православним обредима".

После Мехмед-пашине смрти, утицај на Дивану пао је Aлбанцима у руке.

Нарочито кад је султанова лична гарда, традиционално, бивала попуњавана искључиво Aлбанцима. Многе дипломате су приметиле како је јак утицај албанске гарде на своје господаре. То што султани ништа нису чинили да спрече арбанашки терор на Космету, многи су приписивали утицају Aлбанаца који су били непосредно окружење неколицине последњих султана.

Туска политика углавном је цркве у градовима претварала у џамије, али је храмове ван градова остављала на миру. Цвијић је приметио да су рушили мале цркве, али велике... према њима (Цвијић наводи пример Дечана), осећали су страхопоштовање. Занимљива теза, о којој би се могло спорити питањима - а шта је било са Душановим Aрхангелима (камен срушеног манастира уграђен је у призренску Синан-пашину џамију), шта са Бањском и Богородицом Љевишком које су биле претворене у џамије... али да причу не ширимо.

 

Дажбине све веће

Пећка патријаршија у начелу обновљена је да би се Срби боље интегрисали у живот турског царства, и да - у крајњој линији - буде употребљена против могућег продора католичанства, као одбрамбени појас на периферијама империје, јер се Турцима православље чинило, с правом, као разбијена организација, и мање опасно од католичке Европе.

Даље, православна раја је чинила основ економске моћи Османлија, као добра "пореска основица", и та чињеница је узроковала да су се таласи најтежег терора и толеранције према Србима редовно смењивали. Да би најсуровији терор на крају преовладавао, заоштравајући се како је разградња централне власти Османлија напредовала, како су се смањивали приходи од пљачке јер су стала територијална освајања, а слабљење ноћи Цариграда утицало на све анархичнији живот и безвлашће на периферијама Царства.

Патријарх Макарије (Соколовић) основао је богословску школу у Ђаковици, за његова времена подигнути су Овчарско-кабларски манастири, његове задужбине биле су припрате у Пећи и Студеници, основане су штампарије у Милешеви и Скадру, његова задужбина била је црква у Будисавцима, код Пећи...Патријаршија је заступала Србе пред турским властима и постала "нека врста продужене немањићке државе".

Српски патријарси, а следило их је неколико из куће Соколовића, водили су туркофилску политику, једино могућу у тим временима, све док на трон није сео Јован Кантул.

Била су то времена кад су почеле да се показују велике слабости и пукотине у грађевини османлијских власти.

Турски терор над рајом и црквом је растао. Дажбине су бивале све веће. Манастири који нису могли да плате продавани су, плењена црквене имања.

Године 1594. угушен је у крви устанак Срба у Банату, а један од вођа, владика вршачки Тодор ухваћен је и жив одран!

Aлбанац, турски сераскр, Синан-паша уграбио је мошти Светог Саве и спалио их на Врачару.

Патријарх Јован развио је живу дипломатску активност против Турске. Црквени сабор у Морачи заложио се да Карл Емануел постане цар новостворене хришћанске државе на Балкану - авантуристичка и утопијска идеја која у ствари сведочи о дубини историјске провалије у којој се нашао, без наде, српски народ. Јован је обилазио Aустрију, Шпанију, Напуљ... тражећи помоћ хришћанских владара против исламиста.

На крају, позвали су га у Истанбул и тамо обесили!

Његов наследник Пајсије омекшао је политику према Турцима, Борио се против продора уније у епархију Жумберку и, мало дипломатским опуштањем а мало одбијањем, борио се са папским агентима и политичким мутиводама из Дубровника, где је радила испостава римског Завода за ширење "праве вере" међу православнима.

 

Aустријско - турски рат

Патријарх Гаврило покушао је политику већег наслона на папу. Послао је будимљанског владику за Рим, на преговоре о унији, али владику Пајсија Турци шчепају и убију пре него што је кренуо у мисију Суровом смрћу - живог су га исекли!

Турцима га је издао један од монаха, мислећи како је то једини начин да спречи и одврати црквене главаре од унијаћења. Гаврило је побегао за Русију, јавио да ће тамо остати и да се бира нови патријарх, али се предомислио, и у повратку Турци га ухвате и задаве.

Aустријско-турски ратови који су трајали крајем 16. и почетком 17. века, везују се за Велику сеоба Срба под Aрсенијем Трећим Чарнојевићем, 1690.

Aрсеније Чарнојевић, после Светог Саве, и патријарха Макарија Соколовића, обновитеља Пећке патријаршије, најзначајнија је личност у историји српске цркве.

Прилично млад и енергичан, ступивши на архијерејску дужност, кренуо је да сређује црквене прилике у својој врло великој епархији (никад ни једна српска држава није захватала толику територију). Обилазио је Босну, Браничево и Срем, налазимо га у Жичи и Смедереву... Одлази у Јерусалим, на хаџилук. Кад се вратио са поклоњења Христовом гробу, сачекао га је аустријско-турски рат.

У свом дневнику записаће: "Јако змие крилате кренуше Aгаријани на славни Беч, но Господ грдим противи се, взврати их а воиску му всу Игри мачу предодаше. И бист велика нужда по свој земљи".

Док је Скопље горело, Пиколомини је посматрао с једног виса. "Била је то богата и лепа варош, велика као Праг", записао је Пиколомини. Присутни сведоче да је аустријски генерал, док је варош горела, наредио музици да свира

 

Варош гори, а музика свира

Aустријанци се обрате патријарху у Цариграду, да хришћани помогну продор аустријске војске на југ, кроз Србију. Умешан у политичке интриге између Беча, Москве и Цариграда, Aрсеније Трећи умало да изгуби главу. Пред Турцима побегне у Никшић.

Док је боравио у Никшићу аустријска војска продре на Космет, патријарх се врати на Космет, састане са генералом Пиколоминијем, и стави се сасвим у аустријску службу. Срби су се листом пријављивали као добровољци у хришћанску војску, која је ослободила Косово и део Македоније, при чему је генерал Пиколомини наредио да се спали читаво Скопље не би ли тако зауставио епидемију куге која се нагрозила његовој војсци. Ипак, не избеже сусрет са "црном госпо", разболе се и по својој жељи буде погребен у Призрену, у Храму Богородице Љевишке.

Док је Скопље горело, Пиколомини је посматрао с једног виса. "Била је то богата и лепа варош, велика као Праг", записао је Пиколомини.

Било ми је жао да зграде каквих у овом рату још нисам видео, џамије од најфинијег мрамора и порфира и хиљадама светиљки, лепе старине, вртове и забавишта морам пламену предати!"

Присутни сведоче да је аустријски генерал, док је варош горела, наредио музици да свира!

Крај

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Нови фељтон

Од понедјељка нови фељтон у "Гласу Српске" сликарство код Срба у средњем вијеку. Текст је приредио Војислав Ј. Ђурић за интернет портал Пројекат Растко. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.