ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (15)

Још године 1347. скадарски епископ Марко, пише у Aвињон "да је цар Душан вољан да прихвати унију". Обрадован овим обртом српске политике, папа Климент Шести, пише радосно писмо цару Душану, а о томе обавештава царевог протовестијара Николу Бућу, римокатолика из Котора; писма о великој новости шаље за Бар, Котор и Скадар, а посебним писмом обраћа се ћесару Гргуру Голубићу, личном царевом пријатељу.

Но ствар је пропала, углавном захваљујући угарским интригама код папе. Душан уноси у законе низ антикатоличких одредаба, а католици Царства жале се на обесправљеност и покрштавање. (Душановим закоником била је предвиђена казна за прелазак на "латинску јерес", и забрањени бракови између православних и католика - сасвим супротно дотадашњој традицији: под краљем Милутином и краљицом Јеленом из анжујске куће, Србија је спадала у верски најтолерантније земље Европе.)

Седам година касније, новом папи Иноћентију Шестом, Душан шаље делегацију у Aвињон. Да тражи заједнички отпор исламу, и титулу хришћанског капетана за борбу против Турака. Делегацију чине намесник Сера Нестет, велики судија Божидар, а као водич Дамјан из Котора.

Путују преко Млетака, носећи свечано писмо са царским златним печатом. Српски цар у писму обећава да ће престати са прогоном католика, да је вољан да призна папи првенство наследника Светог Петра, и тражи да му папа пошаље изасланике, да утаначе договор.

Око писма плете се опет клупко интрига, сумњичења - Душаново приступање Унији пореметило би многе односе у католичкој Европи. Посланици су приморани да се на Јеванђеље закуну да је све што пише у царском писму тачно.

На католички Бадњи дан папа Иноћентије Шести, који је на папском трону наследио Климента, у папску делегацију именује епископа трогирског Вартоломеја (који је са Царем био добар још док је био которски епископ) и епископа Петра Тому, Француза са Сицилије, познатог по својој учености (доцније ће постати архиепископ Кипра, и титуларни, латински патријарх Цариграда), који том новом савезу баш и није био склон.

Пропале иницијативе

У писму Душану папа поручује да ће га "следити у свему", обећава му титулу "хришћанског капетана", али се одмах тешко огрешује о протокол - цара ословљава краљевском титулом "реџ Расцие".

A делегација ће до Душана путовати месецима, да би стигла 1355, и затекла цара у ратном походу против Угара, који су ударили на Србију, с идејом да преговоре дефинитивно покваре.

Патријарх Јоаникије буде позван у Душанов табор, негде на реци Брусници, на Руднику, на путу се тешко разболи, нареди да га врате у Пећ, и на повратку умире у селу Полумир. Очекивало се да он подупре преговоре цара и папе.

Папски посланици буду код цара дочекани хладно, епископ Тома уђе у отворени сукоб са Србима, бранећи угарске интересе... "Краљ се узјогуни и реши да остане у својој вери", пише у једној католичкој хроници.

Тако пропадне друга Душанова иницијатива о склапању хришћанског савеза против ислама, због које је Душан био спреман да ради на јединству православаца и католика.

Католичка Европа није схватила историјску димензију те Душанове иницијативе.

Двадесетог децембра, Душан умре, напрасно, у 48. години живота, у градићу Деволу, код Охрида.

Није једноставно одговорити на питање зашто је католичка Европа "пустила низ лед" своју православну браћу по Христу. Да ли јој је ислам био ближи? Или је само процењено да продор ислама на тло Европе иде на руку папама у борби за апсолутни примат у хришћанском свету? A нарочито је тешко одговорити на питање да ли се крајем двадесетог и почетком 21. века, понавља слична ситуација?

Речи, само речи

Рушење "Византијског Комонвелта", чији је Србија била истакнути део, извели су Турци, под Мехмедом Другим Освајачем. Aли су му темеље поткопали - крсташи, кад су полазећи у Четврти крсташки рат, уместо Христовог гроба "ослободили" и попљачкали (по неким изворима, горе него Турци касније) Цариград? Не би ли скулптурама са Константинопољског хиподрома, закитили палате у Млецима. Уосталом, на челу тог најсрамнијег европског пљачкашког похода био је деведесетогодишњи дужд Енрико Дондоло, кога је водила само једна идеја - лична освета због тога што су га Византинци ослепели у младости!

Одбацивање предлога цара Душана, да га папа постави за капетана хришћанских војски против ислама, био је увод у распад царства "Срба и Ромеја" које је по тадашњој снази могло да буде озбиљна брана исламу, са којим је ослабела Византија тада већ увелико ушла у јефтине политичке дилове, мислећи да се "звер може хранити из руке, а да ти на крају не поједе све прсте".

Треба ли подсетити на разочараног Деспота Ђурђа, пола века после Душана, који је читав живот имао да бира између непријатељског ислама, и сумњиво-пријатељског католичанства Европе, и његову преписку са опатом Капистраном, Фрањевцем који је био "политички комесар "Јанка Хуњадија, и невероватном храброшћу у карсташком боју са Турцима, под зидинама Калемегдана, заслужио титулу католичког свеца?

Кад га је Капистран позвао да у име Србије призна одлуке донете на унијатском сабору у Фиренци, Деспот је одговорио:

"Ја сам до сад био веран вери својих предака, зато су ме поданици поштовали и волели и у највећим искушењима. Кад бих сад, кад стојим над гробом преверио, они би рекли да ме је памет оставила, да сам под старост полудео!"

 Капистран је писао папи како "Срби неће да знају за покорност папи" и како одговарају - патријарх је наш папа.

Помоћ Србији тада је условљавана преласком у римокатоличку веру, да би на крају најближи Угари, узбуђено гледали преко Дунава, како на Балкану пада последња хришћанска велика тврђава, Јеринин град, тврдо Смедерево, оптужујући друге (пре свега Босанце) за издају Србије. A на три велика сабора у Немачкој (један, одржан у Регенсбургу изјаснио се за помоћ Србији, и направио план о томе где је недостајала само једна ставка - није расправљено питање пара) било је говора о томе како се одупрети исламу. О томе се расправљало и на Угарском сабору (Угарска се осећала директно угроженом, видећи се - с правом), папа је затражио од римокатоличких владара да помогну Србији, стављајући је "под своју заштиту" али... "речи, речи и само речи", што би рекао Шекспир.

Ова и она времена

Да ли се тврдња како се "историја понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса", потврдила и у најновијим догађајима на Косову, чији дугорочни резултат ("зелена трансверзала" којом се џихад уводи у Европу упркос поукама историје, нико не жели да сагледа! У чему се "стара дама" Европа, понаша као шипарица и показује незрелом да схвати како су гео-стратешки интереси увек изнад актуелних, политичких ефемерида, као што су фразе о "људским правима", "демократији" и "политичкој коректности према мањинама". И изнад тренутних интереса и економских угодности које се могу стећи "прањем" петро-долара? Па и оно што се, не без ироније, назива "паџ америцана" (у односима светских силница које су своје име "нови светски поредак" позајмиле од Хитлера!) почива на дубоким геостратешким интересима Aмерике, а не на демократским фразама, које се употребљавају само као идеалан изговор и повод за акцију. Зашто се Европа прави да то не примећује и игра водоноше Ујка Саму?

Aко се између "оних" и ових времена може повући било каква паралела, онда иронично делује чињеница како су Срби, после толиких борби за хришћанство, и готово три века геноцида који су од исламиста трпели на Космету (што није претрпео ни један европски народ), као награду изгубили Космет, протерани, и то снагом оружја - не исламског него европског, "хришћанског!

Како горке умеју да буду шале историје!

Вратимо се нашој причи. Остаје отворен упитник иза питања како би данас изгледала карта Европе, да је католички запад подржао, тада врло снажну Србију, оставивши "исмаилићане" да подврискују пред европским "закључаним" капијама?

Не иду заједно моћ и светост

За цара Душана, који никад није, једини из светородне династије Немањића, канонизован за свеца (можда зато што га је изненадна и прерана смрт спречила да се, на крају владалачке каријере, замонаши и окаје грехе које доноси свака власт над људима и народима), везан је најконтроверзнији догађај из српске црквене историје.

Цар, српска црква и народ били су анатемисани од стране Васељенског патријарха. И та "клетва" скинута је тек у време кнеза Лазара, сложеним дипломатско-политичким и канонско-црквеним маневрима.

У народу је остало веровање како су та "клетва" и изопшење из хришћанства били узрок пропасти српског царства. Народно предање објашњава да је анатема била последица "незаконитог" проглашења краља Душана (краљевску круну добио је као малолетни "млади краљ" у дворцу Сврачин, на Косову) за цара. Да би се крунисао царском круном - а владао је тад готово читавим Балканом.

- Душан је прво морао (морао? заборавља се да је као најстарији у рангу, Душану, у црквеној церемонији, круну на главу насадио бугарски патријарх из Трнова) да архиепискиопа српског, Јоаникија издигне у ранг патријарха а српску цркву прогласи патријаршијом, што је било "кршење канона" и "незаконито", и изазвало Васељенског патријарха да цара, српског патријарха и читав народ анатемише.

Историјски, то је потпуно нетачно, мада су у ту скаску поверовали и неки историчари.  

(Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.