HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (15)

Još godine 1347. skadarski episkop Marko, piše u Avinjon "da je car Dušan voljan da prihvati uniju". Obradovan ovim obrtom srpske politike, papa Kliment Šesti, piše radosno pismo caru Dušanu, a o tome obaveštava carevog protovestijara Nikolu Buću, rimokatolika iz Kotora; pisma o velikoj novosti šalje za Bar, Kotor i Skadar, a posebnim pismom obraća se ćesaru Grguru Golubiću, ličnom carevom prijatelju.

No stvar je propala, uglavnom zahvaljujući ugarskim intrigama kod pape. Dušan unosi u zakone niz antikatoličkih odredaba, a katolici Carstva žale se na obespravljenost i pokrštavanje. (Dušanovim zakonikom bila je predviđena kazna za prelazak na "latinsku jeres", i zabranjeni brakovi između pravoslavnih i katolika - sasvim suprotno dotadašnjoj tradiciji: pod kraljem Milutinom i kraljicom Jelenom iz anžujske kuće, Srbija je spadala u verski najtolerantnije zemlje Evrope.)

Sedam godina kasnije, novom papi Inoćentiju Šestom, Dušan šalje delegaciju u Avinjon. Da traži zajednički otpor islamu, i titulu hrišćanskog kapetana za borbu protiv Turaka. Delegaciju čine namesnik Sera Nestet, veliki sudija Božidar, a kao vodič Damjan iz Kotora.

Putuju preko Mletaka, noseći svečano pismo sa carskim zlatnim pečatom. Srpski car u pismu obećava da će prestati sa progonom katolika, da je voljan da prizna papi prvenstvo naslednika Svetog Petra, i traži da mu papa pošalje izaslanike, da utanače dogovor.

Oko pisma plete se opet klupko intriga, sumnjičenja - Dušanovo pristupanje Uniji poremetilo bi mnoge odnose u katoličkoj Evropi. Poslanici su primorani da se na Jevanđelje zakunu da je sve što piše u carskom pismu tačno.

Na katolički Badnji dan papa Inoćentije Šesti, koji je na papskom tronu nasledio Klimenta, u papsku delegaciju imenuje episkopa trogirskog Vartolomeja (koji je sa Carem bio dobar još dok je bio kotorski episkop) i episkopa Petra Tomu, Francuza sa Sicilije, poznatog po svojoj učenosti (docnije će postati arhiepiskop Kipra, i titularni, latinski patrijarh Carigrada), koji tom novom savezu baš i nije bio sklon.

Propale inicijative

U pismu Dušanu papa poručuje da će ga "slediti u svemu", obećava mu titulu "hrišćanskog kapetana", ali se odmah teško ogrešuje o protokol - cara oslovljava kraljevskom titulom "redž Rascie".

A delegacija će do Dušana putovati mesecima, da bi stigla 1355, i zatekla cara u ratnom pohodu protiv Ugara, koji su udarili na Srbiju, s idejom da pregovore definitivno pokvare.

Patrijarh Joanikije bude pozvan u Dušanov tabor, negde na reci Brusnici, na Rudniku, na putu se teško razboli, naredi da ga vrate u Peć, i na povratku umire u selu Polumir. Očekivalo se da on podupre pregovore cara i pape.

Papski poslanici budu kod cara dočekani hladno, episkop Toma uđe u otvoreni sukob sa Srbima, braneći ugarske interese... "Kralj se uzjoguni i reši da ostane u svojoj veri", piše u jednoj katoličkoj hronici.

Tako propadne druga Dušanova inicijativa o sklapanju hrišćanskog saveza protiv islama, zbog koje je Dušan bio spreman da radi na jedinstvu pravoslavaca i katolika.

Katolička Evropa nije shvatila istorijsku dimenziju te Dušanove inicijative.

Dvadesetog decembra, Dušan umre, naprasno, u 48. godini života, u gradiću Devolu, kod Ohrida.

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje zašto je katolička Evropa "pustila niz led" svoju pravoslavnu braću po Hristu. Da li joj je islam bio bliži? Ili je samo procenjeno da prodor islama na tlo Evrope ide na ruku papama u borbi za apsolutni primat u hrišćanskom svetu? A naročito je teško odgovoriti na pitanje da li se krajem dvadesetog i početkom 21. veka, ponavlja slična situacija?

Reči, samo reči

Rušenje "Vizantijskog Komonvelta", čiji je Srbija bila istaknuti deo, izveli su Turci, pod Mehmedom Drugim Osvajačem. Ali su mu temelje potkopali - krstaši, kad su polazeći u Četvrti krstaški rat, umesto Hristovog groba "oslobodili" i popljačkali (po nekim izvorima, gore nego Turci kasnije) Carigrad? Ne bi li skulpturama sa Konstantinopoljskog hipodroma, zakitili palate u Mlecima. Uostalom, na čelu tog najsramnijeg evropskog pljačkaškog pohoda bio je devedesetogodišnji dužd Enriko Dondolo, koga je vodila samo jedna ideja - lična osveta zbog toga što su ga Vizantinci oslepeli u mladosti!

Odbacivanje predloga cara Dušana, da ga papa postavi za kapetana hrišćanskih vojski protiv islama, bio je uvod u raspad carstva "Srba i Romeja" koje je po tadašnjoj snazi moglo da bude ozbiljna brana islamu, sa kojim je oslabela Vizantija tada već uveliko ušla u jeftine političke dilove, misleći da se "zver može hraniti iz ruke, a da ti na kraju ne pojede sve prste".

Treba li podsetiti na razočaranog Despota Đurđa, pola veka posle Dušana, koji je čitav život imao da bira između neprijateljskog islama, i sumnjivo-prijateljskog katoličanstva Evrope, i njegovu prepisku sa opatom Kapistranom, Franjevcem koji je bio "politički komesar "Janka Hunjadija, i neverovatnom hrabrošću u karstaškom boju sa Turcima, pod zidinama Kalemegdana, zaslužio titulu katoličkog sveca?

Kad ga je Kapistran pozvao da u ime Srbije prizna odluke donete na unijatskom saboru u Firenci, Despot je odgovorio:

"Ja sam do sad bio veran veri svojih predaka, zato su me podanici poštovali i voleli i u najvećim iskušenjima. Kad bih sad, kad stojim nad grobom preverio, oni bi rekli da me je pamet ostavila, da sam pod starost poludeo!"

 Kapistran je pisao papi kako "Srbi neće da znaju za pokornost papi" i kako odgovaraju - patrijarh je naš papa.

Pomoć Srbiji tada je uslovljavana prelaskom u rimokatoličku veru, da bi na kraju najbliži Ugari, uzbuđeno gledali preko Dunava, kako na Balkanu pada poslednja hrišćanska velika tvrđava, Jerinin grad, tvrdo Smederevo, optužujući druge (pre svega Bosance) za izdaju Srbije. A na tri velika sabora u Nemačkoj (jedan, održan u Regensburgu izjasnio se za pomoć Srbiji, i napravio plan o tome gde je nedostajala samo jedna stavka - nije raspravljeno pitanje para) bilo je govora o tome kako se odupreti islamu. O tome se raspravljalo i na Ugarskom saboru (Ugarska se osećala direktno ugroženom, videći se - s pravom), papa je zatražio od rimokatoličkih vladara da pomognu Srbiji, stavljajući je "pod svoju zaštitu" ali... "reči, reči i samo reči", što bi rekao Šekspir.

Ova i ona vremena

Da li se tvrdnja kako se "istorija ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa", potvrdila i u najnovijim događajima na Kosovu, čiji dugoročni rezultat ("zelena transverzala" kojom se džihad uvodi u Evropu uprkos poukama istorije, niko ne želi da sagleda! U čemu se "stara dama" Evropa, ponaša kao šiparica i pokazuje nezrelom da shvati kako su geo-strateški interesi uvek iznad aktuelnih, političkih efemerida, kao što su fraze o "ljudskim pravima", "demokratiji" i "političkoj korektnosti prema manjinama". I iznad trenutnih interesa i ekonomskih ugodnosti koje se mogu steći "pranjem" petro-dolara? Pa i ono što se, ne bez ironije, naziva "padž americana" (u odnosima svetskih silnica koje su svoje ime "novi svetski poredak" pozajmile od Hitlera!) počiva na dubokim geostrateškim interesima Amerike, a ne na demokratskim frazama, koje se upotrebljavaju samo kao idealan izgovor i povod za akciju. Zašto se Evropa pravi da to ne primećuje i igra vodonoše Ujka Samu?

Ako se između "onih" i ovih vremena može povući bilo kakva paralela, onda ironično deluje činjenica kako su Srbi, posle tolikih borbi za hrišćanstvo, i gotovo tri veka genocida koji su od islamista trpeli na Kosmetu (što nije pretrpeo ni jedan evropski narod), kao nagradu izgubili Kosmet, proterani, i to snagom oružja - ne islamskog nego evropskog, "hrišćanskog!

Kako gorke umeju da budu šale istorije!

Vratimo se našoj priči. Ostaje otvoren upitnik iza pitanja kako bi danas izgledala karta Evrope, da je katolički zapad podržao, tada vrlo snažnu Srbiju, ostavivši "ismailićane" da podvriskuju pred evropskim "zaključanim" kapijama?

Ne idu zajedno moć i svetost

Za cara Dušana, koji nikad nije, jedini iz svetorodne dinastije Nemanjića, kanonizovan za sveca (možda zato što ga je iznenadna i prerana smrt sprečila da se, na kraju vladalačke karijere, zamonaši i okaje grehe koje donosi svaka vlast nad ljudima i narodima), vezan je najkontroverzniji događaj iz srpske crkvene istorije.

Car, srpska crkva i narod bili su anatemisani od strane Vaseljenskog patrijarha. I ta "kletva" skinuta je tek u vreme kneza Lazara, složenim diplomatsko-političkim i kanonsko-crkvenim manevrima.

U narodu je ostalo verovanje kako su ta "kletva" i izopšenje iz hrišćanstva bili uzrok propasti srpskog carstva. Narodno predanje objašnjava da je anatema bila posledica "nezakonitog" proglašenja kralja Dušana (kraljevsku krunu dobio je kao maloletni "mladi kralj" u dvorcu Svračin, na Kosovu) za cara. Da bi se krunisao carskom krunom - a vladao je tad gotovo čitavim Balkanom.

- Dušan je prvo morao (morao? zaboravlja se da je kao najstariji u rangu, Dušanu, u crkvenoj ceremoniji, krunu na glavu nasadio bugarski patrijarh iz Trnova) da arhiepiskiopa srpskog, Joanikija izdigne u rang patrijarha a srpsku crkvu proglasi patrijaršijom, što je bilo "kršenje kanona" i "nezakonito", i izazvalo Vaseljenskog patrijarha da cara, srpskog patrijarha i čitav narod anatemiše.

Istorijski, to je potpuno netačno, mada su u tu skasku poverovali i neki istoričari.  

(Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.