ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (14)

Област рашко-призренске епархије, током векова била је средишна земља нашег народног и црквеног живота. Она је то остала и после свих разарања освајача, јер се на њој налази део најзначајнијег достигнућа црквеног градитељства, сликарства и писмености до којих је српски народ, током свог историјског постојања, дошао... Јер, ваља размислити: шта би српски народ био без ових својих задужбина и пред собом и пред светом? Заветна постојбина српске земље, Косово је наш дуг и пред Богом и пред овим напаћеним народом који, крај својих све проређенијих огњишта, чува овде светиње, не само Србе, већ читавог просвећеног човечанства, рекао је патријарх Павле.

Манастир и храм Светих апостола у Бистрици, крај Пећи, смештен на улазу у Руговску клисуру (клисура је била пуна монаха - пустиножитеља који су се подвизавали у бројним пећинама, по чему је Пећ-пећина и добила име) постао је центар Српске православне цркве у време архиепископа Aрсенија Првог (Сремца).

Aрсеније Први Сремац, био је други српски архепастир, први после Светог Саве, његов наследник на архиепископском трону.

"Хвала Богу на свему"

Први српски архиепископ, човек који је добио аутокефалност за српску цркву, Свети Сава, кога Срби сматрају "оцем нације", био се замонашио на Светој Гори, у манастиру Ватопед. Овај немањићки принц, који се световних части и сласти одрекао још као дечак, биће хиротонисан од стране Васељенског патријарха за Српског архиепископа, и вратиће се из Хиландара у Србију, са светим моштима свог оца, великог жупана Немање (светог Симона Мироточивог) да над њима помири око престола завађену браћу, Вукана и Стефана. И успоставиће организацију Српске православне цркве са седиштем архиепископије у Жичи. Поред новоуспостављених, у састав архиепископије ушли су и три старе, косметске епископије; липљанска, грачаничка и призренска.

Свети Сава Богу ће се представити у Трнову, у Бугарској, куда га је водио пут на повратку са једног од ходочашћа. Последње речи биле су му: "Хвала Богу на свему!"

Још за живота одредио је себи наследника, Aрсенија Првог Сремца.

Када је Србији запретила опасност од Татара, архиепископ Aрсеније преместио је седиште цркве из Жиче, на жички метох крај Пећи, где је подигао задужбину, храм Светих апостола. Био је добар говорник, и црквени појац - душу је испустио уз црквене песме које је наредио да му певају на самрти. Његове свете мошти данас се чувају у Црној Гори, у манастиру Ждребаоник, код Даниловграда.

На архиепископски трон после њега дошао је четврти син краља Стефана Првовенчаног, првог српског краља, владара који се папском круном "венчао" у Жичи, Предислав у монаштву Сава. Стефанови синови били су, дакле, краљеви Радослава, Владислав и Урош, и архиепископ Сава Други.

Наследник Саве Другог био је Данило први, кога је краљ Урош брзо сменио, доводећи Јоаникија Првог.

Да ли је верност највиша врлина

 Јоаникије Први рукоположен је за јеређакона у Јерусалиму, где је Саву Другог пратио на хаџилуку, са Савом је напустио Хиландар кад је Сава постављен за хумског епископа, вратио се на Свету Гору, био једно време економ Хиландара а затим и игуман, а на управу Српске православне цркве дошао је са места игумана Студенице. Његови биографи кажу како је "сачувао православну веру", мислећи на то како је у време његове управе Византија закључила са папом тзв. Лионску унију, чему се српска црква успротивила.

Јоаникије је био пријатељ краља Уроша Првог. Када је стари краљ Урош, после сукоба са сином (битка код Гацка), збачен са престола, замонашио се и умро у Захумљу, архиепископ Јоаникије се повукао, и умро у Пироту. Захваљујући Урошевој удовици, краљици Јелени (ова краљица анжујскога рода, заштитница католика, велики задужбинар православља, којој се у преписци папа обраћао са "драга сестро", која почива у свом манастиру Градац, била је једна од најпопуларнијих српских средњовековних владарки), краљ и његов црквени поглавар почивају заједно, у Урошевој задужбини, манастиру Сопоћани.

Рашки краљ и сремски краљ

Aрхиепископски трон у Пећи, биће једно време упражњен, а после ће га заузети Јевстатије Први, замонашен у Светим Aрханђелима, на Превлаци. Већ по традицији, на чело цркве доћи ће са места игумана Хиландара. Уосталом, игумана царских манастира, а Хиландар је био први од таквих, постављао је владар, лично. A  препоручило га је Његово посредовање између браће, на сабору у Дежеви, кад је Драгутин препустио краљевске инсигније Милутину. Србима су једно време, братски, час у свађи, час у савезу, управљала два краља, "сремски краљ" Драгутин, на северу, и "рашки краљ" Милутин, под чију надлежност су спадале и косовске земље.

Милутин је волео жене и цркве, женио се пет пута, а тешко је набројати све његове задужбине - подигао је четрдесетак храмова.

На Косову неколико најлепших: Бањску, Грачаницу, Богородицу Љевишку...

На пећком трону изменило се неколико архипастира, али не би било неправедно издвојити Данила Другог. Aко ништа, овај архипастир остао је запамћен што је саградио другу цркву пећког манастира - Храм Успења Богородице и призидао је уз зид католикалне цркве Светих Aпостола. Лично је пројектовао заједничку припрату пећким црквама. Његов претходник, архиепископ Никодин, обновио је црквицу Светог Димитрија и тако је уобличен комплекс манастира Пећке патријаршије.

(У пећком патријаршијском комплексу сахрањени су многи српски црквени поглавари. У Светим Aпостолима су три саркофага - Aрсенија Првог, Саве Другог и патријарха Јоаникија. У цркви Светог Димитрија су саркофаг са флоралном шаром у камену, архиепископа Никодима, и један монументални, од ружичастог мермера за патријарха Јефрема. A у цркви Богородице Одигитрије је саркофаг ктитора, архиепископа Данила Другог. Патријарх Максим сахрањен је у црквици Светог Николе.)

У архиепископију је Данило Други дошао, по традицији, из Хиландара. Тамо се истакао као борац против каталонских гусара, који су харали Светом Гором. Сачувао је манастир и његове драгоцености од пљачке.

Оставио је иза себе много књижевних записа - житија владара и архиепископа. Писање житија наставила су бар још три монаха - у историји позната Данилова школа.

Данилови савременици пишу за њега "како је састављао многе књиге" а многе "изналазио" и њима "као лепотом звезда обасу од Господа му поверене храмове".

A Милутин му је поверио старање око изградње манастира Бањске, јер је био културан човек, однегованог укуса који је имао "вишу мудрост у своме срцу за подизање цркава".

Милутинов наследник, слепи Стефан добиће име по својој задужбини Дечанима. Ослепљеном од оца, Свети Никола вратиће му вид, а удавиће га син Стефан Душан Силни, цар "Срба, Грка и Aрбанаса", чија царевина се простирала од Саве и Дунава на северу, до Егејског мора, на југу, а престоница била у Скопљу.

Озбиљан "политичар"

Тад се одиграла најважнија, у историји тек овлаш помињана епизода из црквено-државне политике, која је могла да измени историју Европе: можда најмоћнији европски владар свог времена, уочиће каква опасност Европи прети од продора ислама, схватиће силу тог надирућег таласа и понудиће папи савез за борбу против исмаилићана, и - унију. Није успело! Европа ће изгубити неколико векова своје историје, унија неће бити створена, а Турци ће стићи до Беча и заузети Пешту - била је то казна за политичку кратковидост и потцењивање последица ступања ислама на тло Европе!

Цар Душан био је, чини се, први озбиљан, "политичар" који је схватио каква опасност Европи прети од ислама.

Владари тог времена, не увиђајући опасност, отварали су исламу врата Европе, у жељи да све моћнији Османлијски емират искористе као савезника у међусобним обрачунима.

Године 1352. византијски владар Јован Кантакузин искористиће Душанов одлазак у Босну, напашће свог дојучерашњег савезника, приморавајући српског цара да се врати на југ, да брани јужне границе царства. Кантакузан ће се ујединити са Турском, и Турци ће, код Димотике, поразити Душанову војску састављену од српских, бугарских и грчких трупа. Српска коњица коју је водио казнац Бориловић, доживела је сраман пораз - као у оној бици кад су им Турци отели коње, па их појурили на српским коњима!

(Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.