HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (14)

Oblast raško-prizrenske eparhije, tokom vekova bila je središna zemlja našeg narodnog i crkvenog života. Ona je to ostala i posle svih razaranja osvajača, jer se na njoj nalazi deo najznačajnijeg dostignuća crkvenog graditeljstva, slikarstva i pismenosti do kojih je srpski narod, tokom svog istorijskog postojanja, došao... Jer, valja razmisliti: šta bi srpski narod bio bez ovih svojih zadužbina i pred sobom i pred svetom? Zavetna postojbina srpske zemlje, Kosovo je naš dug i pred Bogom i pred ovim napaćenim narodom koji, kraj svojih sve proređenijih ognjišta, čuva ovde svetinje, ne samo Srbe, već čitavog prosvećenog čovečanstva, rekao je patrijarh Pavle.

Manastir i hram Svetih apostola u Bistrici, kraj Peći, smešten na ulazu u Rugovsku klisuru (klisura je bila puna monaha - pustinožitelja koji su se podvizavali u brojnim pećinama, po čemu je Peć-pećina i dobila ime) postao je centar Srpske pravoslavne crkve u vreme arhiepiskopa Arsenija Prvog (Sremca).

Arsenije Prvi Sremac, bio je drugi srpski arhepastir, prvi posle Svetog Save, njegov naslednik na arhiepiskopskom tronu.

"Hvala Bogu na svemu"

Prvi srpski arhiepiskop, čovek koji je dobio autokefalnost za srpsku crkvu, Sveti Sava, koga Srbi smatraju "ocem nacije", bio se zamonašio na Svetoj Gori, u manastiru Vatoped. Ovaj nemanjićki princ, koji se svetovnih časti i slasti odrekao još kao dečak, biće hirotonisan od strane Vaseljenskog patrijarha za Srpskog arhiepiskopa, i vratiće se iz Hilandara u Srbiju, sa svetim moštima svog oca, velikog župana Nemanje (svetog Simona Mirotočivog) da nad njima pomiri oko prestola zavađenu braću, Vukana i Stefana. I uspostaviće organizaciju Srpske pravoslavne crkve sa sedištem arhiepiskopije u Žiči. Pored novouspostavljenih, u sastav arhiepiskopije ušli su i tri stare, kosmetske episkopije; lipljanska, gračanička i prizrenska.

Sveti Sava Bogu će se predstaviti u Trnovu, u Bugarskoj, kuda ga je vodio put na povratku sa jednog od hodočašća. Poslednje reči bile su mu: "Hvala Bogu na svemu!"

Još za života odredio je sebi naslednika, Arsenija Prvog Sremca.

Kada je Srbiji zapretila opasnost od Tatara, arhiepiskop Arsenije premestio je sedište crkve iz Žiče, na žički metoh kraj Peći, gde je podigao zadužbinu, hram Svetih apostola. Bio je dobar govornik, i crkveni pojac - dušu je ispustio uz crkvene pesme koje je naredio da mu pevaju na samrti. Njegove svete mošti danas se čuvaju u Crnoj Gori, u manastiru Ždrebaonik, kod Danilovgrada.

Na arhiepiskopski tron posle njega došao je četvrti sin kralja Stefana Prvovenčanog, prvog srpskog kralja, vladara koji se papskom krunom "venčao" u Žiči, Predislav u monaštvu Sava. Stefanovi sinovi bili su, dakle, kraljevi Radoslava, Vladislav i Uroš, i arhiepiskop Sava Drugi.

Naslednik Save Drugog bio je Danilo prvi, koga je kralj Uroš brzo smenio, dovodeći Joanikija Prvog.

Da li je vernost najviša vrlina

 Joanikije Prvi rukopoložen je za jeređakona u Jerusalimu, gde je Savu Drugog pratio na hadžiluku, sa Savom je napustio Hilandar kad je Sava postavljen za humskog episkopa, vratio se na Svetu Goru, bio jedno vreme ekonom Hilandara a zatim i iguman, a na upravu Srpske pravoslavne crkve došao je sa mesta igumana Studenice. Njegovi biografi kažu kako je "sačuvao pravoslavnu veru", misleći na to kako je u vreme njegove uprave Vizantija zaključila sa papom tzv. Lionsku uniju, čemu se srpska crkva usprotivila.

Joanikije je bio prijatelj kralja Uroša Prvog. Kada je stari kralj Uroš, posle sukoba sa sinom (bitka kod Gacka), zbačen sa prestola, zamonašio se i umro u Zahumlju, arhiepiskop Joanikije se povukao, i umro u Pirotu. Zahvaljujući Uroševoj udovici, kraljici Jeleni (ova kraljica anžujskoga roda, zaštitnica katolika, veliki zadužbinar pravoslavlja, kojoj se u prepisci papa obraćao sa "draga sestro", koja počiva u svom manastiru Gradac, bila je jedna od najpopularnijih srpskih srednjovekovnih vladarki), kralj i njegov crkveni poglavar počivaju zajedno, u Uroševoj zadužbini, manastiru Sopoćani.

Raški kralj i sremski kralj

Arhiepiskopski tron u Peći, biće jedno vreme upražnjen, a posle će ga zauzeti Jevstatije Prvi, zamonašen u Svetim Arhanđelima, na Prevlaci. Već po tradiciji, na čelo crkve doći će sa mesta igumana Hilandara. Uostalom, igumana carskih manastira, a Hilandar je bio prvi od takvih, postavljao je vladar, lično. A  preporučilo ga je Njegovo posredovanje između braće, na saboru u Deževi, kad je Dragutin prepustio kraljevske insignije Milutinu. Srbima su jedno vreme, bratski, čas u svađi, čas u savezu, upravljala dva kralja, "sremski kralj" Dragutin, na severu, i "raški kralj" Milutin, pod čiju nadležnost su spadale i kosovske zemlje.

Milutin je voleo žene i crkve, ženio se pet puta, a teško je nabrojati sve njegove zadužbine - podigao je četrdesetak hramova.

Na Kosovu nekoliko najlepših: Banjsku, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku...

Na pećkom tronu izmenilo se nekoliko arhipastira, ali ne bi bilo nepravedno izdvojiti Danila Drugog. Ako ništa, ovaj arhipastir ostao je zapamćen što je sagradio drugu crkvu pećkog manastira - Hram Uspenja Bogorodice i prizidao je uz zid katolikalne crkve Svetih Apostola. Lično je projektovao zajedničku pripratu pećkim crkvama. Njegov prethodnik, arhiepiskop Nikodin, obnovio je crkvicu Svetog Dimitrija i tako je uobličen kompleks manastira Pećke patrijaršije.

(U pećkom patrijaršijskom kompleksu sahranjeni su mnogi srpski crkveni poglavari. U Svetim Apostolima su tri sarkofaga - Arsenija Prvog, Save Drugog i patrijarha Joanikija. U crkvi Svetog Dimitrija su sarkofag sa floralnom šarom u kamenu, arhiepiskopa Nikodima, i jedan monumentalni, od ružičastog mermera za patrijarha Jefrema. A u crkvi Bogorodice Odigitrije je sarkofag ktitora, arhiepiskopa Danila Drugog. Patrijarh Maksim sahranjen je u crkvici Svetog Nikole.)

U arhiepiskopiju je Danilo Drugi došao, po tradiciji, iz Hilandara. Tamo se istakao kao borac protiv katalonskih gusara, koji su harali Svetom Gorom. Sačuvao je manastir i njegove dragocenosti od pljačke.

Ostavio je iza sebe mnogo književnih zapisa - žitija vladara i arhiepiskopa. Pisanje žitija nastavila su bar još tri monaha - u istoriji poznata Danilova škola.

Danilovi savremenici pišu za njega "kako je sastavljao mnoge knjige" a mnoge "iznalazio" i njima "kao lepotom zvezda obasu od Gospoda mu poverene hramove".

A Milutin mu je poverio staranje oko izgradnje manastira Banjske, jer je bio kulturan čovek, odnegovanog ukusa koji je imao "višu mudrost u svome srcu za podizanje crkava".

Milutinov naslednik, slepi Stefan dobiće ime po svojoj zadužbini Dečanima. Oslepljenom od oca, Sveti Nikola vratiće mu vid, a udaviće ga sin Stefan Dušan Silni, car "Srba, Grka i Arbanasa", čija carevina se prostirala od Save i Dunava na severu, do Egejskog mora, na jugu, a prestonica bila u Skoplju.

Ozbiljan "političar"

Tad se odigrala najvažnija, u istoriji tek ovlaš pominjana epizoda iz crkveno-državne politike, koja je mogla da izmeni istoriju Evrope: možda najmoćniji evropski vladar svog vremena, uočiće kakva opasnost Evropi preti od prodora islama, shvatiće silu tog nadirućeg talasa i ponudiće papi savez za borbu protiv ismailićana, i - uniju. Nije uspelo! Evropa će izgubiti nekoliko vekova svoje istorije, unija neće biti stvorena, a Turci će stići do Beča i zauzeti Peštu - bila je to kazna za političku kratkovidost i potcenjivanje posledica stupanja islama na tlo Evrope!

Car Dušan bio je, čini se, prvi ozbiljan, "političar" koji je shvatio kakva opasnost Evropi preti od islama.

Vladari tog vremena, ne uviđajući opasnost, otvarali su islamu vrata Evrope, u želji da sve moćniji Osmanlijski emirat iskoriste kao saveznika u međusobnim obračunima.

Godine 1352. vizantijski vladar Jovan Kantakuzin iskoristiće Dušanov odlazak u Bosnu, napašće svog dojučerašnjeg saveznika, primoravajući srpskog cara da se vrati na jug, da brani južne granice carstva. Kantakuzan će se ujediniti sa Turskom, i Turci će, kod Dimotike, poraziti Dušanovu vojsku sastavljenu od srpskih, bugarskih i grčkih trupa. Srpska konjica koju je vodio kaznac Borilović, doživela je sraman poraz - kao u onoj bici kad su im Turci oteli konje, pa ih pojurili na srpskim konjima!

(Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.