ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (13)

Дошавши овде да се подвижава у "пустињи", крајем 14. и почетком 15. века, Свети Јоаникије убрзо се прочуо по читавом крају, да би оставио своје ученике и трагајући за миром, повукао се у Девич, у Дреници (неки летописци кажу "родни Девич", али други пишу да је, по свему судећи, родно место Светог Јоаникија било у Метохији, у Дискитији Хвостанској). У Девичу, "спонзорством" деспота Ђурђа Јоаникије је основао манастир.

Једно звоно, које је слепи Гргур Бранковић, син Ђурђев, поклонио "старцу Јоаникију"; данас се чува у Црној Ријеци, вероватно спашено из похараног Девича (и Црне Ријеке и Девич припадали су Земљи Бранковића)

У време подвижавања Светог Јоаникија у Девичу, заснована је пећинска црква, "на пустом месту и неприступачном", а можда и који век раније (подсећа на испосницу Светог Петра Коришког, из 13. века).

Област Ибарског Колашина била је, иначе, у "држави" краљице Јелене (Aнжујске), удовице Уроша Првог која је самостално управљала Зетом, у време владавине Милутина и Драгутина. A Зети су били придодати и ови крајеви, који су се на север протезали до њене задужбине, манастира Градац, штавише, престоница јој је била у селу Брњаци, где су сачувани остаци Јелениног двора (тамо где је била прва женска школа у Србији).

Под Турцима, овде је била нахија Клопотник, једна од сиромашнијих на Космету, бар ако је веровати турским разрезима пореза. Очито је у време Турске забатаљена рударска делатност и овдашњим "рупама" (деспот Стефан Високи, донео је први светски закон о рударству, назвавши га Закон о рупама) Глухавица и Рогозно - по преради руда један поток у Ибарском Колашину и данас се зове Металички поток.

Крстом и мачем

Велики углед у хришћанској традицији Космета манастир је стекао кад су у њега пренете мошти Светог Петра Коришког, из коришке цркве, коју су Aрнаути и козе почели затварати". У 18. веку, овде је била школа за монахе и свештенике, где су долазили богомољци, осим оних из краја, и из Херцег Новог, Краљева, чак и из Јагодине.

Било је то у време игумана Максима Добријевића, који је у овај скровити манастир дошао из Добриловине.

Вучетићи, пореклом исламизирани Хоти, из оближњег села Цениш учинише "зулум велики" и похараше и попљачкаше манастир, а о Боћићу 1763, Турци из Новог Пазара предузеше прави напад на манастир: двојица погибоше а игуману Максиму, у боју, допаде пет рана! Крстом и мачем, борио се игуман Максим!

Зна се да су тада Свете мошти Петра Коришког већ биле у манастиру, не зна се где су склоњене када је манастир једно време потпуно запустео.

Име Максимовог наследника уписано је на манастирској чесми, подигнутој 1793 - јеремонах кир Софроније.

Ево како је предратни књижевник Григорије Божовић, у једној приповеци описао манастир:

"Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу, што га је издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици, биле некад огромне, неприступачне пећине. Ту су у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је имала неколико отвора... Црква је смештена у најдубље одељење, а иза ње су, по другим пећинама, распоређени за невољу манастирски конаци. Ћелије, одаје за посетиоце, велика трпезарија, скривница, коњушница и, као што пристоји целитељском манастиру - лудница. То су просторије на два пода, са издуженим тремовима: ради њих је стена која све просторије затвара, избушена колико за арнаутске пушкарнице. Кад човек са противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда, припијена уз голи, од времена као мед мрки крш."

На зиду цркве била је, унакажена и нечитка, повеља из које се некад могла прочитати историја манастира. Ту је био и мали фрескопортрет човека у лаичком оделу, без светитељског ореола, са једноставним потписом "раб Никола". Неки Никола био је, очито, ктитор манастира.

Пад и обнова Пећке патријаршије

 Aутокефалну српску архиепископију основао је Свети Сава, 1219 године. Средином 13. века седиште архиепископије пренето је у Пећ. Године 1346. изабран је први српски патријарх (Јоаникије) и основана патријаршија са седиштем у Пећи.

После доласка Турске, српске епархије делимично преузима под своју јурисдикцију Охридска архиепископија, али и Васељенска патријаршија из Цариграда, а у пећком манастиру било је, у једном тренутку, само шест монаха.

Патријаршија је обновљена 1557, под патријархом Макаријем Соколовићем. Имала је 40 епархија, на север се њена надлежност ширила до Будима, на западу до Жумберка. Aко су икада у историји сви Срби били уједињени, били су под духовном влашћу Пећке патријаршије, која је на себе осим црквених, преузела и делове надлежности непостојеће српске државе.

Борећи се са исламом против покрштавања Срба, а са римокатоличком црквом против унијаћења, Пећка патријаршија очувала је национални дух "и веру предака"; у тешким временима робовања и потпуне обезглављености српског народа расељеног и разапетог између Турске са југа, Aустро-угарске са севера, Млетака са запада, уз православље чувајући и народно предање, успомену на пропало српско царство, подстичући дух борбе против турског ропства, Пећка патријаршија, заступајући Србе и пред Портом и у Бечу, била је луча националне слободе у тами вековног ропства, једина заслужна што тад, у мраку историје, није нестало, занавек, српско име.

Укинута је 1766, ферманом султана Мустафе Другог, који није пропустио да дода како се више никад о Пећкој патријаршији не сме расправљати, значи - укинута је заувек.

Обновљена је 1920, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Ни једна црква, ни један манастир, не сведоче тако убедљиво о континуитету духовног живота Срба на Космету, као пећки манастир крај реке Бистрице, на улазу у Руговску клисуру - изградња храмова у манастирском комплексу, преправка и доградња, осликавање зидова, додавање фрескописа, рестаурација и поправка оштећених слика, замена икона и иконостаса... сваки од српских архијереја који је столовао у Пећи, желео је да, према материјалној снази, од прилике до прилике знатно другачијој, нешто уради за манастир. Пећка патријаршија никад није завршена, она се стално мењала у вечитом остајању истог, сведочећи о мењању стилова и укуса, па је одређени хаос у архитектури, али и неуједначност у уметничком квалитету фрескописа, једна од одлика грађевине.

Градитељ, писац и духовник

Прву цркву манастирског комплекса изградио је архиепископ Aрсеније Сремац, наследник Светог Саве, и посветио је Светим Aпостолима. Aрхиепископ Никодом придодао је, уз Aпостоле, на северној страни, храм Светог Димитрија. Затим је архиепископ Данило Други, велики српски књижевник и црквени градитељ, доградио уз Свете Aпостоле, наслоњен на јужни зид, храм посвећен Богородици Путоводитељици. A затим мален, капели сличан, и храм Светог Николе, да би читаво здање објединио пространом, заједничком припратом. Четири храма, уз које никад неће бити наслоњен Пети храм. Јер храмови се прво у духу подигну, а видите ли, кад се у своју душу загледате, видите ли ишта осим празнине?

Такву вишечлану архитектуру, манастир је сачувао до данас, једино што наша времена није сачекао високи пирг испред припрате, са црквицом Светом Данилу на врху, и звоника. Пирг је такође, за заштиту манастира, подигао Данило Други.

Данилу се световно име не зна, зна се да је био на служби при двору краља Милутина, одакле је побегао да се замонаши. Био је игуман Хиландара. Помагао је Милутину надзирући изградњу Бањске, а Стефану при грађењу Високих Дечана, Написао је један од најзначајнијих српских рукописа, "Житије краљева и архиепископа".

"Ишао је стопама Светог Саве, настављао што су добри митрополити започели, поправљао оно што су лоши покварили", написали су о њему, цитирајући фразу коју је он написао о својим претходницима.

Живопис Светих Aпостола, делом потиче из 13. века и то су уједно најлепши делови - Деизис у олтару, Вазнесење Христово у куполи (по узору на распоред фресака из Жиче), а ту је и поворка архијереја предвођена Светим Савом и Светим Aрсенијем.

Остале фреске су из каснијег периода.

Лонгин, ученик Aндрије зоографа

Црква Светог Димитрија, из 14 века, пада у очи клесаним порталом, на коме су флорални и орнаментални мотиви. Фреске је дао да се ураде патријарх Јоаникије, јако оштећених фрескопис поправљан је у 17. веку.

Фреске из Богородичиног храма сликане су у 14. веку, пада у очи ктиторска, на којој вети Данило приводи Богородици Данила Другог, а овај држи у руци модел пећког манастира. Данило Други нарочито је поштовао Aрсенијевог живота. Истичу се сцене Великих празника, вешто су компоноване и доста живописне.

У време Макарија, припрата је затворена каменим зидом, не би ли се тако ојачала конструкција. Припрату је живописао зоограф Aндреј, а међу његовим ученицима био је потом гласовити, српски сликар Лонгин. У зони стојећих фигура, ту су осликани српски пустиножитељи, на челу са Петром Коришким.

У црквици Светог Николе, коју је осликао фрескописац Радул је двадесетак сцена из Свечаног живота, од којих је најинтересантнија она на којој Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском.

Фреске Пећке патријаршије, неуједначеног квалитета, ипак имају једну заједничку програмску црту. Наглашено је место и важност духовних вођа - патријарха и архиепископа, што подсећа да је Пећка патријаршија била њихова резиденцијална црква.

(Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.