HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (13)

Došavši ovde da se podvižava u "pustinji", krajem 14. i početkom 15. veka, Sveti Joanikije ubrzo se pročuo po čitavom kraju, da bi ostavio svoje učenike i tragajući za mirom, povukao se u Devič, u Drenici (neki letopisci kažu "rodni Devič", ali drugi pišu da je, po svemu sudeći, rodno mesto Svetog Joanikija bilo u Metohiji, u Diskitiji Hvostanskoj). U Deviču, "sponzorstvom" despota Đurđa Joanikije je osnovao manastir.

Jedno zvono, koje je slepi Grgur Branković, sin Đurđev, poklonio "starcu Joanikiju"; danas se čuva u Crnoj Rijeci, verovatno spašeno iz poharanog Deviča (i Crne Rijeke i Devič pripadali su Zemlji Brankovića)

U vreme podvižavanja Svetog Joanikija u Deviču, zasnovana je pećinska crkva, "na pustom mestu i nepristupačnom", a možda i koji vek ranije (podseća na isposnicu Svetog Petra Koriškog, iz 13. veka).

Oblast Ibarskog Kolašina bila je, inače, u "državi" kraljice Jelene (Anžujske), udovice Uroša Prvog koja je samostalno upravljala Zetom, u vreme vladavine Milutina i Dragutina. A Zeti su bili pridodati i ovi krajevi, koji su se na sever protezali do njene zadužbine, manastira Gradac, štaviše, prestonica joj je bila u selu Brnjaci, gde su sačuvani ostaci Jeleninog dvora (tamo gde je bila prva ženska škola u Srbiji).

Pod Turcima, ovde je bila nahija Klopotnik, jedna od siromašnijih na Kosmetu, bar ako je verovati turskim razrezima poreza. Očito je u vreme Turske zabataljena rudarska delatnost i ovdašnjim "rupama" (despot Stefan Visoki, doneo je prvi svetski zakon o rudarstvu, nazvavši ga Zakon o rupama) Gluhavica i Rogozno - po preradi ruda jedan potok u Ibarskom Kolašinu i danas se zove Metalički potok.

Krstom i mačem

Veliki ugled u hrišćanskoj tradiciji Kosmeta manastir je stekao kad su u njega prenete mošti Svetog Petra Koriškog, iz koriške crkve, koju su Arnauti i koze počeli zatvarati". U 18. veku, ovde je bila škola za monahe i sveštenike, gde su dolazili bogomoljci, osim onih iz kraja, i iz Herceg Novog, Kraljeva, čak i iz Jagodine.

Bilo je to u vreme igumana Maksima Dobrijevića, koji je u ovaj skroviti manastir došao iz Dobrilovine.

Vučetići, poreklom islamizirani Hoti, iz obližnjeg sela Ceniš učiniše "zulum veliki" i poharaše i popljačkaše manastir, a o Boćiću 1763, Turci iz Novog Pazara preduzeše pravi napad na manastir: dvojica pogiboše a igumanu Maksimu, u boju, dopade pet rana! Krstom i mačem, borio se iguman Maksim!

Zna se da su tada Svete mošti Petra Koriškog već bile u manastiru, ne zna se gde su sklonjene kada je manastir jedno vreme potpuno zapusteo.

Ime Maksimovog naslednika upisano je na manastirskoj česmi, podignutoj 1793 - jeremonah kir Sofronije.

Evo kako je predratni književnik Grigorije Božović, u jednoj pripoveci opisao manastir:

"Iznad Ribarića, u jednom stravičnom ždrelu, što ga je izdubila plaha planinska reka, visoko iznad njena korita u krečnjačkoj litici, bile nekad ogromne, nepristupačne pećine. Tu su u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagrađena čudna crkva i još čudniji konaci za kaluđere. Sve u steni koja je imala nekoliko otvora... Crkva je smeštena u najdublje odeljenje, a iza nje su, po drugim pećinama, raspoređeni za nevolju manastirski konaci. Ćelije, odaje za posetioce, velika trpezarija, skrivnica, konjušnica i, kao što pristoji celiteljskom manastiru - ludnica. To su prostorije na dva poda, sa izduženim tremovima: radi njih je stena koja sve prostorije zatvara, izbušena koliko za arnautske puškarnice. Kad čovek sa protivne strane pogleda na manastir, učini mu se da gleda dva reda lastinih gnezda, pripijena uz goli, od vremena kao med mrki krš."

Na zidu crkve bila je, unakažena i nečitka, povelja iz koje se nekad mogla pročitati istorija manastira. Tu je bio i mali freskoportret čoveka u laičkom odelu, bez svetiteljskog oreola, sa jednostavnim potpisom "rab Nikola". Neki Nikola bio je, očito, ktitor manastira.

Pad i obnova Pećke patrijaršije

 Autokefalnu srpsku arhiepiskopiju osnovao je Sveti Sava, 1219 godine. Sredinom 13. veka sedište arhiepiskopije preneto je u Peć. Godine 1346. izabran je prvi srpski patrijarh (Joanikije) i osnovana patrijaršija sa sedištem u Peći.

Posle dolaska Turske, srpske eparhije delimično preuzima pod svoju jurisdikciju Ohridska arhiepiskopija, ali i Vaseljenska patrijaršija iz Carigrada, a u pećkom manastiru bilo je, u jednom trenutku, samo šest monaha.

Patrijaršija je obnovljena 1557, pod patrijarhom Makarijem Sokolovićem. Imala je 40 eparhija, na sever se njena nadležnost širila do Budima, na zapadu do Žumberka. Ako su ikada u istoriji svi Srbi bili ujedinjeni, bili su pod duhovnom vlašću Pećke patrijaršije, koja je na sebe osim crkvenih, preuzela i delove nadležnosti nepostojeće srpske države.

Boreći se sa islamom protiv pokrštavanja Srba, a sa rimokatoličkom crkvom protiv unijaćenja, Pećka patrijaršija očuvala je nacionalni duh "i veru predaka"; u teškim vremenima robovanja i potpune obezglavljenosti srpskog naroda raseljenog i razapetog između Turske sa juga, Austro-ugarske sa severa, Mletaka sa zapada, uz pravoslavlje čuvajući i narodno predanje, uspomenu na propalo srpsko carstvo, podstičući duh borbe protiv turskog ropstva, Pećka patrijaršija, zastupajući Srbe i pred Portom i u Beču, bila je luča nacionalne slobode u tami vekovnog ropstva, jedina zaslužna što tad, u mraku istorije, nije nestalo, zanavek, srpsko ime.

Ukinuta je 1766, fermanom sultana Mustafe Drugog, koji nije propustio da doda kako se više nikad o Pećkoj patrijaršiji ne sme raspravljati, znači - ukinuta je zauvek.

Obnovljena je 1920, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ni jedna crkva, ni jedan manastir, ne svedoče tako ubedljivo o kontinuitetu duhovnog života Srba na Kosmetu, kao pećki manastir kraj reke Bistrice, na ulazu u Rugovsku klisuru - izgradnja hramova u manastirskom kompleksu, prepravka i dogradnja, oslikavanje zidova, dodavanje freskopisa, restauracija i popravka oštećenih slika, zamena ikona i ikonostasa... svaki od srpskih arhijereja koji je stolovao u Peći, želeo je da, prema materijalnoj snazi, od prilike do prilike znatno drugačijoj, nešto uradi za manastir. Pećka patrijaršija nikad nije završena, ona se stalno menjala u večitom ostajanju istog, svedočeći o menjanju stilova i ukusa, pa je određeni haos u arhitekturi, ali i neujednačnost u umetničkom kvalitetu freskopisa, jedna od odlika građevine.

Graditelj, pisac i duhovnik

Prvu crkvu manastirskog kompleksa izgradio je arhiepiskop Arsenije Sremac, naslednik Svetog Save, i posvetio je Svetim Apostolima. Arhiepiskop Nikodom pridodao je, uz Apostole, na severnoj strani, hram Svetog Dimitrija. Zatim je arhiepiskop Danilo Drugi, veliki srpski književnik i crkveni graditelj, dogradio uz Svete Apostole, naslonjen na južni zid, hram posvećen Bogorodici Putovoditeljici. A zatim malen, kapeli sličan, i hram Svetog Nikole, da bi čitavo zdanje objedinio prostranom, zajedničkom pripratom. Četiri hrama, uz koje nikad neće biti naslonjen Peti hram. Jer hramovi se prvo u duhu podignu, a vidite li, kad se u svoju dušu zagledate, vidite li išta osim praznine?

Takvu višečlanu arhitekturu, manastir je sačuvao do danas, jedino što naša vremena nije sačekao visoki pirg ispred priprate, sa crkvicom Svetom Danilu na vrhu, i zvonika. Pirg je takođe, za zaštitu manastira, podigao Danilo Drugi.

Danilu se svetovno ime ne zna, zna se da je bio na službi pri dvoru kralja Milutina, odakle je pobegao da se zamonaši. Bio je iguman Hilandara. Pomagao je Milutinu nadzirući izgradnju Banjske, a Stefanu pri građenju Visokih Dečana, Napisao je jedan od najznačajnijih srpskih rukopisa, "Žitije kraljeva i arhiepiskopa".

"Išao je stopama Svetog Save, nastavljao što su dobri mitropoliti započeli, popravljao ono što su loši pokvarili", napisali su o njemu, citirajući frazu koju je on napisao o svojim prethodnicima.

Živopis Svetih Apostola, delom potiče iz 13. veka i to su ujedno najlepši delovi - Deizis u oltaru, Vaznesenje Hristovo u kupoli (po uzoru na raspored fresaka iz Žiče), a tu je i povorka arhijereja predvođena Svetim Savom i Svetim Arsenijem.

Ostale freske su iz kasnijeg perioda.

Longin, učenik Andrije zoografa

Crkva Svetog Dimitrija, iz 14 veka, pada u oči klesanim portalom, na kome su floralni i ornamentalni motivi. Freske je dao da se urade patrijarh Joanikije, jako oštećenih freskopis popravljan je u 17. veku.

Freske iz Bogorodičinog hrama slikane su u 14. veku, pada u oči ktitorska, na kojoj veti Danilo privodi Bogorodici Danila Drugog, a ovaj drži u ruci model pećkog manastira. Danilo Drugi naročito je poštovao Arsenijevog života. Ističu se scene Velikih praznika, vešto su komponovane i dosta živopisne.

U vreme Makarija, priprata je zatvorena kamenim zidom, ne bi li se tako ojačala konstrukcija. Pripratu je živopisao zoograf Andrej, a među njegovim učenicima bio je potom glasoviti, srpski slikar Longin. U zoni stojećih figura, tu su oslikani srpski pustinožitelji, na čelu sa Petrom Koriškim.

U crkvici Svetog Nikole, koju je oslikao freskopisac Radul je dvadesetak scena iz Svečanog života, od kojih je najinteresantnija ona na kojoj Sveti Nikola vraća vid Stefanu Dečanskom.

Freske Pećke patrijaršije, neujednačenog kvaliteta, ipak imaju jednu zajedničku programsku crtu. Naglašeno je mesto i važnost duhovnih vođa - patrijarha i arhiepiskopa, što podseća da je Pećka patrijaršija bila njihova rezidencijalna crkva.

(Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.