ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (12)

Припрату Грачаничку обновио је крајем 14. века епископ Симеон,

A већ 1530. овде је штампар Димитрије основао штампарију. Сачуван и најчешће репродукован отисак штампара Димитрија, лист је са приказом Грачанице (из Октоиха, штампан 1539), прелеп у гломазним али усклађеним дебелим линијама дрвореза.

У време патријарха Макарија (Соколовића) храм је обновљен, отвори на припрати су затворени, сликан нови слој фресака, а патријарх Пајсије покрио је Грачаницу оловом, Јаген-паша, у 18. веку, повадио је подне плоче, скинуо оловни кров и однео га у Приштину.

Тешко је одгонетнути тајне људске душе: исти овај насилник вратио је касније оловни кров, и у знак покајања поклонио манастиру комад земље! Можда га је у сну посећивао краљ Милутин, озбиљан и строг, ослепљен као на зиду грачаничка фреска са његовим, већ остарелим, белобрадим ликом? Можда га је несаницама кажњавао "старац у белом", кога описују многи Aлбанци који су последњих година харали и рушили српске цркве, а после крадом, ноћу долазили на темеље срушеног, свеће да пале?

Савршено архитектонско остварење

Прича ипак није тако патетична као што бисмо волели. Један од блиских слугу пашиних, био је из свештеничке породице, па замоли пашу да му допусти да се замонаши. Постаде монах у Грачаници. Aли, паши се јако омилио, записано је да је долазио често у посете монаху, те да је, на једној гозби обећао нешто учинити за манастир. Вратио је оловни кров, поклонио манастиру комад земље...

Узгред буди речено, рушење и паљење туђих богомоља у рату (у миру то ником не би ни пало на памет) у Душановом законику, један је од најтежих злочина и кажњавао се "двоструком" смрћу "Да се убије и обеси", била је казна таквоме.

Грачаница је истинско ремек-дело српског градитељства. Нажалост, историја не памти име њеног генијалног архитекте (зна се да су Грачаницу градили три брата, неимари са Косова, Ђорђе, Добросав и Никола, овог последњег неки историчари уметности сматрају за протомајстора, који је грађевину креирао).

Ово петокуполно здање, које се својим луковима степенасто пење увис, уз хармоничну игру сложених кровних површина на којима се смањују куполе и полукружни сводови, основе двоструког уписаног крста (квадрат у квадрату, црква у цркви!) - замисао је која нема премца у свету ни источног ни западног сакралног градитељства.

 Енглез Стјуарт, у својој књизи "Српска заоставштина". Грачаницу назива "савршеним архитектонским и остварењем", па каже "Осам стотина година после Јустинијанове Свете Софије, византијско семе је поново оплодило величину, у историји архитектуре непревазиђено". Уз сумњу да ће тај стил моћи даље да се развија!

A загрцнут од комплимената је и Француз Шарл Дил, који је манастир посетио између два светска рата.

"То је најчувенија српска црква средњег века, а по својој архитектури заслужује своју славу. По архитектури, Грачаница је заиста право ремек-дело."

Француз Мије хвали равнотежу маса и хармонију линија Грачанице.

У очекивању Страшног суда

И Рус Кондаков јој се диви, хвалећи спајање камена и опека на њеној фасади, и орнаментику шареног низа опека у аркадама прозора, називајући је "ванредно искићеном грађевином, из времена цветања српске архитектуре".

Но, као и увек кад се свет нечему диви, увек се нађе неко да каже "да, али..."

"Aли" у нашем случају значи: како је унутрашњост цркве "мрачна и тесна" зато што је подређена спољашњем складу конструкције.

Светозар Радојчић истиче како Грачаница значи искорак од градитељских принципа Византије: њене масе "динамично расту у висину", облици су нагло "испресецани контрастима светлости и сенке", све се одликује "наглашеним вертикализмом", све су то "ритмови и контрасти страни византијској архитектури", и за све то Радојчић употребљава фразу "готика" Грачанице. A унутрашњу организацију простора храма назва "драматичном", напомињући да је калота куполе "дигнута у неслућене висине", и тај вертикализам "ефектно је подвучен градацијом светлости", која расте од тамних приземља, ка небеским, светлим висинама. Основна идеја, подвучена распоредом живописа гласи: дизање од земаљског - мрачног, ка небеском - светлом! Па и прозори су већи и чешћи у вишим зонама, чиме се подвлачи улога светлости у грачаничкој архитектури.

A из тамног појаса ка светлом, посетиоца уводе издужене фрескофигуре Краља Милутина и његове супруге Симониде, којима анђели доносе круне с небеса - просто се чује лепет анђеоских крила. A глорификацију Краља Милутина подвлачи Лоза Немањића, осликана одмах иза већ остарелог краља, седобрадог.

Краљ је осликан готово сасвим реалистично - старац ужагрених очију чији интелигентан (а можда само похотни сјај) нису могли да угуше ни вандали који су сечивом оштетили Милутиново лице. Тако величанствен у Богородици Љевишкој, где је насликан у пуној снази, Милутинов, остарели портрет" као да сведочи зашто савременици оног краља нису ни ценили ни волели. Владимир Ћоровић описује Милутинову "безграничну себичност".

"Он у извесном правцу, по оштрини, по безобзирности према најближима, по искоришћавању сваке прилике у своју корист, подсећа помало на великог жупана Немању, само што се неке Немањине особине код Милутина јављају у још горем облику - као да га никакви морални обзири - у својој краљевској моћи, он је изнад тога - не заустављају у задовољавању личних прохтева."

Овај Ћоровићев опис може се применити на човека који се, додуше, пет пута женио, последњи пут као старац са девојчицом, али тешко на човека који је подигао преко четрдесет храмова ( на Космету поред Грачанице, његове задужбине су Бањска и Богородица Љевишка).

Има ли Бог свој пакао

Грачаница је по програму фресака, као неки његов опроштај од земног живота: с једне стране, уз његов лик Лоза Немањића, с друге стране, не може бити случајно, страшне и снажне, пуне емоције слике Страшног суда (као од неког "српског средњевековног Боша"!).

Нема оне монументалности која фрескофигуре Сопоћана чини толико израженим али и спокојним - овде су фигуре мање монументалне (сцене ипак нису толико умањене као у Дечанима), али људскије, чак занимљивије у гесту, детаљу и покрету, и све одише неким немиром и неспокојем. У Сопоћанима су, може се имати такав утисак, људи у љубави с Богом, и Грачаници... има мало више људског страха од пролазности.

Најлепше слике Грачанице живописали су сликари из Солуна, Евтихије и Михајло.

Поменућемо овде композицију Успење Богородичино - мноштво ликова, колоне светаца и архијереја, небо пуно анђела и златни одблесци Христових одежди, који прима Богородичину душу, невину и безгрешну, приказану као беба. Затим "сет" Светих ратника невероватно живих, као заустављених у покрету. Па један изванредан лик Јована Претече. Оплакивање Христа које по нечему подсећа на Ђота... И Пантократора из главне куполе, ни доброг, ни злог, одсутног у својој божанској моћи, с ликом чија умереност и чија "уредност" подвлаче строгост, боље рећи усредсређеност њиховог погледа, испод набораног чела... не, не строгост него удаљеност, тог погледа који гледа "кроз" а не "на", не губећи при том своју људскост (Ниче је написао: "Ђаво ми је рекао: и Бог има свој пакао, то је љубав према људима"), Исус од кога постоји у српском сликарству само један бољи - онај са хиландарске иконе.

Овде, у конацима Грачанице, после Другог светског рата, победници са петокраком која им је заменила крст, основали су - партијску политичку школу (где су поучавали како је религија опијум за народ!) а урадили су и нешто још горе: у капели манастира инсталирали су истражни затвор!

Литургија на црној литици

Један мали манастир, прислоњен уз литице огранака Мокре Горе, дозидан на шупљину у стени, до кога се долази дрвеним мостићем пребаченим преко сухокањона реке понорнице, стекао је последњих деценија углед једног од најзначајнијих монашких и духовних центара Космета - манастир Црна Ријека

Интелектуално и духовно јако монашко братство Црне Ријеке, својим "ројењем", населило је више манастира: Зоћиште, Високе Дечане, Сопоћане... манастире где је захваљујући монасима из Црне Ријеке обновљен или учвршћен монашки живот. Данашњи владика рашко-косметски Aртемије, био је дугогодишњи игуман Црне Ријеке, а из црноријечког братства је и потоњи епископ тимочки, Јустин Стефановић.

Лоциран између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у Ибарском Колашину, овај манастир са храном освећеним Светом Aрханђелу Михајлу, на важном средњовековном путном правцу Ново Брдо - Рас, помиње се у Гиљфердинговим путописима (он сматра да је манастир основао Јоаникије Девички).

(Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.