HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA (12)

Pripratu Gračaničku obnovio je krajem 14. veka episkop Simeon,

A već 1530. ovde je štampar Dimitrije osnovao štampariju. Sačuvan i najčešće reprodukovan otisak štampara Dimitrija, list je sa prikazom Gračanice (iz Oktoiha, štampan 1539), prelep u glomaznim ali usklađenim debelim linijama drvoreza.

U vreme patrijarha Makarija (Sokolovića) hram je obnovljen, otvori na priprati su zatvoreni, slikan novi sloj fresaka, a patrijarh Pajsije pokrio je Gračanicu olovom, Jagen-paša, u 18. veku, povadio je podne ploče, skinuo olovni krov i odneo ga u Prištinu.

Teško je odgonetnuti tajne ljudske duše: isti ovaj nasilnik vratio je kasnije olovni krov, i u znak pokajanja poklonio manastiru komad zemlje! Možda ga je u snu posećivao kralj Milutin, ozbiljan i strog, oslepljen kao na zidu gračanička freska sa njegovim, već ostarelim, belobradim likom? Možda ga je nesanicama kažnjavao "starac u belom", koga opisuju mnogi Albanci koji su poslednjih godina harali i rušili srpske crkve, a posle kradom, noću dolazili na temelje srušenog, sveće da pale?

Savršeno arhitektonsko ostvarenje

Priča ipak nije tako patetična kao što bismo voleli. Jedan od bliskih slugu pašinih, bio je iz svešteničke porodice, pa zamoli pašu da mu dopusti da se zamonaši. Postade monah u Gračanici. Ali, paši se jako omilio, zapisano je da je dolazio često u posete monahu, te da je, na jednoj gozbi obećao nešto učiniti za manastir. Vratio je olovni krov, poklonio manastiru komad zemlje...

Uzgred budi rečeno, rušenje i paljenje tuđih bogomolja u ratu (u miru to nikom ne bi ni palo na pamet) u Dušanovom zakoniku, jedan je od najtežih zločina i kažnjavao se "dvostrukom" smrću "Da se ubije i obesi", bila je kazna takvome.

Gračanica je istinsko remek-delo srpskog graditeljstva. Nažalost, istorija ne pamti ime njenog genijalnog arhitekte (zna se da su Gračanicu gradili tri brata, neimari sa Kosova, Đorđe, Dobrosav i Nikola, ovog poslednjeg neki istoričari umetnosti smatraju za protomajstora, koji je građevinu kreirao).

Ovo petokupolno zdanje, koje se svojim lukovima stepenasto penje uvis, uz harmoničnu igru složenih krovnih površina na kojima se smanjuju kupole i polukružni svodovi, osnove dvostrukog upisanog krsta (kvadrat u kvadratu, crkva u crkvi!) - zamisao je koja nema premca u svetu ni istočnog ni zapadnog sakralnog graditeljstva.

 Englez Stjuart, u svojoj knjizi "Srpska zaostavština". Gračanicu naziva "savršenim arhitektonskim i ostvarenjem", pa kaže "Osam stotina godina posle Justinijanove Svete Sofije, vizantijsko seme je ponovo oplodilo veličinu, u istoriji arhitekture neprevaziđeno". Uz sumnju da će taj stil moći dalje da se razvija!

A zagrcnut od komplimenata je i Francuz Šarl Dil, koji je manastir posetio između dva svetska rata.

"To je najčuvenija srpska crkva srednjeg veka, a po svojoj arhitekturi zaslužuje svoju slavu. Po arhitekturi, Gračanica je zaista pravo remek-delo."

Francuz Mije hvali ravnotežu masa i harmoniju linija Gračanice.

U očekivanju Strašnog suda

I Rus Kondakov joj se divi, hvaleći spajanje kamena i opeka na njenoj fasadi, i ornamentiku šarenog niza opeka u arkadama prozora, nazivajući je "vanredno iskićenom građevinom, iz vremena cvetanja srpske arhitekture".

No, kao i uvek kad se svet nečemu divi, uvek se nađe neko da kaže "da, ali..."

"Ali" u našem slučaju znači: kako je unutrašnjost crkve "mračna i tesna" zato što je podređena spoljašnjem skladu konstrukcije.

Svetozar Radojčić ističe kako Gračanica znači iskorak od graditeljskih principa Vizantije: njene mase "dinamično rastu u visinu", oblici su naglo "ispresecani kontrastima svetlosti i senke", sve se odlikuje "naglašenim vertikalizmom", sve su to "ritmovi i kontrasti strani vizantijskoj arhitekturi", i za sve to Radojčić upotrebljava frazu "gotika" Gračanice. A unutrašnju organizaciju prostora hrama nazva "dramatičnom", napominjući da je kalota kupole "dignuta u neslućene visine", i taj vertikalizam "efektno je podvučen gradacijom svetlosti", koja raste od tamnih prizemlja, ka nebeskim, svetlim visinama. Osnovna ideja, podvučena rasporedom živopisa glasi: dizanje od zemaljskog - mračnog, ka nebeskom - svetlom! Pa i prozori su veći i češći u višim zonama, čime se podvlači uloga svetlosti u gračaničkoj arhitekturi.

A iz tamnog pojasa ka svetlom, posetioca uvode izdužene freskofigure Kralja Milutina i njegove supruge Simonide, kojima anđeli donose krune s nebesa - prosto se čuje lepet anđeoskih krila. A glorifikaciju Kralja Milutina podvlači Loza Nemanjića, oslikana odmah iza već ostarelog kralja, sedobradog.

Kralj je oslikan gotovo sasvim realistično - starac užagrenih očiju čiji inteligentan (a možda samo pohotni sjaj) nisu mogli da uguše ni vandali koji su sečivom oštetili Milutinovo lice. Tako veličanstven u Bogorodici Ljeviškoj, gde je naslikan u punoj snazi, Milutinov, ostareli portret" kao da svedoči zašto savremenici onog kralja nisu ni cenili ni voleli. Vladimir Ćorović opisuje Milutinovu "bezgraničnu sebičnost".

"On u izvesnom pravcu, po oštrini, po bezobzirnosti prema najbližima, po iskorišćavanju svake prilike u svoju korist, podseća pomalo na velikog župana Nemanju, samo što se neke Nemanjine osobine kod Milutina javljaju u još gorem obliku - kao da ga nikakvi moralni obziri - u svojoj kraljevskoj moći, on je iznad toga - ne zaustavljaju u zadovoljavanju ličnih prohteva."

Ovaj Ćorovićev opis može se primeniti na čoveka koji se, doduše, pet puta ženio, poslednji put kao starac sa devojčicom, ali teško na čoveka koji je podigao preko četrdeset hramova ( na Kosmetu pored Gračanice, njegove zadužbine su Banjska i Bogorodica Ljeviška).

Ima li Bog svoj pakao

Gračanica je po programu fresaka, kao neki njegov oproštaj od zemnog života: s jedne strane, uz njegov lik Loza Nemanjića, s druge strane, ne može biti slučajno, strašne i snažne, pune emocije slike Strašnog suda (kao od nekog "srpskog srednjevekovnog Boša"!).

Nema one monumentalnosti koja freskofigure Sopoćana čini toliko izraženim ali i spokojnim - ovde su figure manje monumentalne (scene ipak nisu toliko umanjene kao u Dečanima), ali ljudskije, čak zanimljivije u gestu, detalju i pokretu, i sve odiše nekim nemirom i nespokojem. U Sopoćanima su, može se imati takav utisak, ljudi u ljubavi s Bogom, i Gračanici... ima malo više ljudskog straha od prolaznosti.

Najlepše slike Gračanice živopisali su slikari iz Soluna, Evtihije i Mihajlo.

Pomenućemo ovde kompoziciju Uspenje Bogorodičino - mnoštvo likova, kolone svetaca i arhijereja, nebo puno anđela i zlatni odblesci Hristovih odeždi, koji prima Bogorodičinu dušu, nevinu i bezgrešnu, prikazanu kao beba. Zatim "set" Svetih ratnika neverovatno živih, kao zaustavljenih u pokretu. Pa jedan izvanredan lik Jovana Preteče. Oplakivanje Hrista koje po nečemu podseća na Đota... I Pantokratora iz glavne kupole, ni dobrog, ni zlog, odsutnog u svojoj božanskoj moći, s likom čija umerenost i čija "urednost" podvlače strogost, bolje reći usredsređenost njihovog pogleda, ispod naboranog čela... ne, ne strogost nego udaljenost, tog pogleda koji gleda "kroz" a ne "na", ne gubeći pri tom svoju ljudskost (Niče je napisao: "Đavo mi je rekao: i Bog ima svoj pakao, to je ljubav prema ljudima"), Isus od koga postoji u srpskom slikarstvu samo jedan bolji - onaj sa hilandarske ikone.

Ovde, u konacima Gračanice, posle Drugog svetskog rata, pobednici sa petokrakom koja im je zamenila krst, osnovali su - partijsku političku školu (gde su poučavali kako je religija opijum za narod!) a uradili su i nešto još gore: u kapeli manastira instalirali su istražni zatvor!

Liturgija na crnoj litici

Jedan mali manastir, prislonjen uz litice ogranaka Mokre Gore, dozidan na šupljinu u steni, do koga se dolazi drvenim mostićem prebačenim preko suhokanjona reke ponornice, stekao je poslednjih decenija ugled jednog od najznačajnijih monaških i duhovnih centara Kosmeta - manastir Crna Rijeka

Intelektualno i duhovno jako monaško bratstvo Crne Rijeke, svojim "rojenjem", naselilo je više manastira: Zoćište, Visoke Dečane, Sopoćane... manastire gde je zahvaljujući monasima iz Crne Rijeke obnovljen ili učvršćen monaški život. Današnji vladika raško-kosmetski Artemije, bio je dugogodišnji iguman Crne Rijeke, a iz crnoriječkog bratstva je i potonji episkop timočki, Justin Stefanović.

Lociran između Kosovske Mitrovice, Rožaja i Novog Pazara, u Ibarskom Kolašinu, ovaj manastir sa hranom osvećenim Svetom Arhanđelu Mihajlu, na važnom srednjovekovnom putnom pravcu Novo Brdo - Ras, pominje se u Giljferdingovim putopisima (on smatra da je manastir osnovao Joanikije Devički).

(Nastaviće se)

Nagrada "Stuplje"

Dijelovi feljtona uzeti su iz knjige "Nečujna zvona" Zorana Bogavca, koju je objavio "Princip Bonart Pres". Knjiga je  dobila nagradu "Stuplje" za njegovanje pravoslavne tradicije i duhovnosti na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Banjoj Luci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.