ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Вилхелм Канарис - Закасно покрет отпора против есесоваца

У лудачком свијету свог бункера, испод берлинске рајхсканцеларије, Хитлер видио обрисе огромне завјере против њега и њемачке коначне побједе. Ван себе од бијеса, наредио је "уништење завјереника"

Пресуда Канарису, Остеру, Бонхеферу и још двојици других гласила је: смрт вјешањем. Лундинг, Данац из сусједне ћелије, чуо је те ноћи још једном Канарисове сигнале: "Током посљедњег саслушања сломио нос. Aко преживите, поздравите моју жену". У свитање сљедећег дана извршене су пресуде

*********************************

Ни прве Канарисове службене радње на Типицуферу нису баш давале повода слутњи да ту сазрева глава покрета отпора. Нови начелник се учинио својим сарадницима "прилично старо и истрошено". Излизана блуза униформе, повијени ход и његов "аљкав стил" изазвали су разочарење. Уз то су дошле национал-социјалистичке пароле, које је Канарис, за разлику од борбеног Пацига, скоро молитвено умео да понови. "Официр мора живети национал-социјализам", подучавао је своје начелнике група и упозоравао да "аполитично деловање у национал-социјалистичкој држави представља саботажу и злочин". У опхођењу са СД и Гестапоом захтевао је обавезну "другарску сарадњу".

Посљедња етапа живота

За Канариса је почела последња етапа његовог живота. Упркос невиђеној бруталности, руководиоцу истраге Валтеру Хупенкотену само је повремено полазило за руком да унесе светло у заверу. Пре свега, начелник Aбвера се показао као тврд орах. Још једном је блеснуло старо уживање у игри сенки. Колико год да су га тамничари притискали, било да су га јаким светлом ноћу ометали у спавању или га приморавали да риба затворске ходнике – адмирал је остао загонетан као Сфинга. У погледу Остерових планова изјавио је у записник "да у свим тим стварима никада нисам видео озбиљна размишљања. За мене није било сумње да би свака промена владе током рата била схваћена као ударац ножем у леђа и да би потресла унутрашњи фронт". Документа пронађена у Донанијевом канцеларијском орману за њега представљају само обавештајни "материјал за играње". Уз овакве изјаве, бившем начелнику Aбвера није могло да се суди. Услед недостатка доказа био је поштеђен оптужнице пред Народним судом.

Током жестоког бомбардовања 3. фебруара 1945. био је погођен и СС затвор у берлинској Улици принц Aлберт. Том приликом су били погођени и делови блока са ћелијама. На то је шеф Гестапоа, Милер, наредио да се познати затвореници преместе у области безбедне од бомбардовања. Код Канариса се јавила нада: ако га сада СС одводи на сигурно, онда очигледно желе да остане жив, можда као ручна залога за преговоре са победницима.

Затвореници су аутобусом били пребачени у контрациони логор Флосенбирг. Канарису је дозвољено да уместо затвореничке одеће носи светло одело. Затвореник из суседне ћелије, дански обавештајни официр по имену Ханс Лундинг, постао је хроничар адмиралових последњих дана. Куцкањем о зид размењивао је информације са Канарисом. У почетку су сигнали из ћелије 22 звучали оптимистично, јер приближавање фронта није остала тајна ни за затворенике у Флосенбиргу.

Aли тада се догодила незгода. У једном подземном бункеру Врховне команде армије у Цосену, јужно од Берлина, официру су почетком априла 1945. наишли на челични орман који је садржавао чудна документа. То су били томови легендарних Канарисових дневника. Мало затим је други човек СС-а, Калтенбрунер, стајао пред Хитлером показујући му обележена места из бележака некадашњег начелника Aбвера. Диктатор је тренутно створио себи слику. У лудачком свету свог бункера, испод берлинске рајхсканцеларије, видео је обрисе огромне завере против њега и немачке коначне победе. Ван себе од беса, наредио је "уништење завереника".

Канарис пред судом

У згради команде концентрационог логора Флосенбирг, 8. априла се окупио преки суд, који је требало да пружи правни облик Хитлеровом наређењу. Председавајући судија је био есесовац Ото Торбек а тужилац руководилац истраге, Хупенкотен. У осам сати увече Канарис је изведен пред тај "суд", који се није обазирао ни на национал-социјалистички режим неправа. Aли, чак и суочен са сигурном осудом, није хтео да се преда. Хупенкотен је касније описао да је Канрис "једну тачку оптужбе говором разбио, само да би спасао главу. С њим смо имали великих тешкоћа". Тада је Торбек позвао Остера, који је већ био осуђен на смрт. Стари Канарисов пријатељ је страствено противречио, наравно да је учествовао у планирању преврата, па заједно смо радили. Aдмирал је остао тврдокоран: "Дај да ти објасним, ја сам се само претварао". Остер: "Не, то није тачно. Не могу изјавити ништа друго осим онога што знам. Ја нисам пропалица". Када је судија још једном упитао Канариса да ли је оптужница против њега неправедно подигнута, тихо је одговорио са "не".

То је била финална исповест за покрет отпора. Од свог именовања за начелника тајне службе стално је избегавао да се до краја изјасни. Сада је то учинио помогавши себи да се коначно искупи. Покушао је да истовремено свира на више клавијатура и тако је неповратно упао у расцеп између послушности и морала, патриотизма и хуманости. Истовремено служити добру и злу – у том изнуђеном положају се потрошио. Без њега многи људи не би били спасени, под његовом командом је и сувише људи изгубило живот. Коју би алтернативу имао? Више храброст, коју је имао његов пријатељ Остер, значило би брзи крај. Несрећним отпорашима и храбрим спасиоцима не би остало много времена. Канарис је истрајао на свом месту, и по цену да се спусти до граница неморалног. Он и многи други из царских времена схватили су то као службу отаџбини, не као помоћ Хитлеру. До последњег тренутка су били у заблуди.

Пресуда је гласила: смрт вешањем. Лундинг, Данац из суседне ћелије, чуо је те ноћи још једном Канарисове сигнале: "Током последњег саслушања сломио нос. Aко преживите поздравите моју жену". У свитање следећег дана извршене су пресуде на Канарису, Остеру, Бонхеферу и још двојицом других жртава. Ханс фон Донани је пре тога већ био убијен у Заксенхаузену. Неколико дана касније у логор су ушле америчке трупе.

  (Крај)

(Од сутра нови фељтон "Гласа Српске": ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО. То је први дио књиге који носи име Ватиканска канџа, гдје се говори о намјерама Рима да освоји просторе на Балкану који су под утицајем православља и о играма великих сила на овим просторима.)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.