ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Вилхелм Кајтел - Жртвовање живота због фиреровог лудила

Претпостављени су били позвани да у случају "кукавичлука пред непријатељем" без оклијевања "употријебе оружје". Према овом лудачком наређењу имају се "одмах ухапсити и, по потреби, тренутно ликвидирати" официри који неоправдано издају наређења за повлачење.

У тренутку завршетка рата било је 12.000 тона гаса на лагеру. Кајтел је, послије консултација са Хитлером, одлучио да "табун" не смије пасти у непријатељске руке. Да ли су тонући господари рата хтјели да задрже свој посљедњи адут у рукаву?

******************************

Фелдмаршал се стварно приметно попео на лествици Хитлерове наклоности. Тек сада је био у целини уверен у фелдмаршалову "оданост", приметиће диктатор неколико дана после 20. јула. Похвали је 1. септембра додао и то да Немачка "има институцију на којој нам све државе света завиде, Врховну команду Вермахта". Такве похвале су омогућиле начелнику ОКЊ-а да издаје наређења која су била уперена чак и против сопствених трупа. Кајтелов потпис су носиле "Одредбе о понашању официра и људи у кризним временима" с краја јануара 1945. уперене против "дезертера" и "дефетиста" у Вермахту. Преким судовима је од тог тренутка било допуштено да доносе смртне пресуде и против официра. Претпостављени су били позвани да у случају "кукавичлука пред непријатељем" без оклевања "употребе оружје".

Према овом лудачком наређењу се имају "одмах ухапсити и, по потреби, тренутно ликвидирати" официри који неоправдано издају наређења за повлачење. Кајтел није презао ни од расписивања уцене на главе "до износа од 500 марака" за свако денунцирање дезертера, као ни од "породичног затварања" породица свих оних који више нису били спремни да жртвују живот Хитлеровом лудилу. "Одбацио је своју част онај ко падне у заробљеништво", претио је фелдмаршал, "а да није био рањен или се доказано није борио до крајњих граница...

Паника на крају рата

Његова породица јемчи за њега. Свака исплата принадлежности или помоћи породици се обуставља. Ово се има одмах објавити." Најцрњу тачку понора чини наређење да се избегличке колоне, када је потребно, употребом оружја" приморају на повратак. Последице ових нехуманих и понижавајућих самртних трзаја "хиљадугодишњег царства" били су даљи ужасни губици. Хиљадама оних који су изгубили животе супротстављајући се само противтенковском гранатом или пушком надирућим тенковским чопорима и авионима у бришућем лету, придружиле су се и жртве фронтовских ловаца на уцењене главе и преких судова. Војни историчари процењују да је погубљено 25.000 војника Вермахта као "дезертери" или "подривачи одбрамбене моћи" – више него у свим савезничким армијама заједно.

Овој омамљености крвљу замало није уследило масовно умирање проузроковано последњим "супероружјем" из арсенала Вермахта. "Табун" је ознака за најубојитији нервни гас који је произведен током Другог светског рата. Ниједна гас маска, која је тада била у употреби, није помагала против тог гаса без боје и мириса, који је био далеко убојитији од свих других бојних отрова ратног противника. До тог сазнања се дошло на основу опита вршених на руским ратним заробљеницима у шпандауској цитадели.

У тренутку завршетка рата било је 12.000 тона гаса на лагеру. Када су први магацини доспели у близину фронта, Кајтел је, после консултација са Хитлером, одлучио да "табун" не сме пасти у непријатељске руке. Да ли су тонући господари рата хтели да задрже свој последњи адут у рукаву?

Ипак, Aлберт Шпер је знао за састанак одржан у фиреровом бункеру испод канцеларије Рајха, о којем прича да су се за употребу "табуна" острашћено залагали Гебелс и Леј. Уместо да се арсенал преда непријатељу који се приближавао, гранате пуне нервног бојног отрова требало је транспортовати камионима у унутрашњост земље – упркос опасности да напад авиона може изазвати катастрофу. Изгледа да до апокалипсе није дошло само захваљујући томе што због брзине напредовања противничких трупа наређења начелника ОКЊ-а нису могла бити извршена.

Посљедњи рођендан

На последњем фиреровом рођендану окупили су се сви дворјани у катакомбама берлинског бункера. Њихове честитке су изговаране тоном којим се изјављује саучешће. Наводно је Кајтел тог дана коначно захтевао да Хитлер донесе "одлуке које се више не могу одлагати". У својим мемоарима поново наводи одречан одговор: "Кајтеле, ја знам шта ћу, ја ћу се борити пре, у или иза Берлина". Ипак, и касније призивање разума да се диктатор замоли да донесе "одлуке", изгледа да је накнадна фелдмаршалова измишљотина. Како се иначе може објаснити да је управо у последњим данима Хитлеровог Рајха још једанпут испољио скоро фанатичну енергију? Да је са Јодлом размишљао да очигледно резигнираног фирера, у случају нужде, силом евакуише из Берлина у Берхтесгарден? Да је као последњи гласник бога рата посетио разбацане остатке немачких дивизија не би ли одавно потучене покренуо на "ослобођење" главног града Рајха? Хубертус фон Хумболт, генералштабни официр у "Венковој армији", коју су Хитлер и Кајтел безнадежно преценили, сећа се жустрог наступа фелдмаршала у шумарку где је био последњи теренски логор његове армије: "Венк је то саслушао рекавши себи, пусти ту глупост. То нема никаквог смисла".

Несумњиво, Кајтелов губитак везе са реалношћу коначно је попримио сулуде црте у последњим данима рата. Неуспех Хитлеровог "ослобађања" из Берлина од стране очајних остатака групе армија "Висла", Кајтел је објашњавао "недостатком воље". Пошто се 28. априла узалудно надао одобрењу за слетање на берлинској улици Херштрасе, већ захваћеној жестоким борбама, да би још једанпут лично Хитлеру рапортирао, 30. априла је, опседнут дужношћу доставио извештај путем радио-везе човеку који је одредио његову судбину: руски војници већ продиру у владину четврт. Одмах после један сат ноћу, налазећи се изван окружења, јавио је да "напади на Берлин нису ни на једном месту узнапредовали". То је био последњи фелдмаршалов рапорт – и већ дуже времена уназад најистинитији.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.