HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kajtel - Žrtvovanje života zbog firerovog ludila

Pretpostavljeni su bili pozvani da u slučaju "kukavičluka pred neprijateljem" bez oklijevanja "upotrijebe oružje". Prema ovom ludačkom naređenju imaju se "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati" oficiri koji neopravdano izdaju naređenja za povlačenje.

U trenutku završetka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kajtel je, poslije konsultacija sa Hitlerom, odlučio da "tabun" ne smije pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonući gospodari rata htjeli da zadrže svoj posljednji adut u rukavu?

******************************

Feldmaršal se stvarno primetno popeo na lestvici Hitlerove naklonosti. Tek sada je bio u celini uveren u feldmaršalovu "odanost", primetiće diktator nekoliko dana posle 20. jula. Pohvali je 1. septembra dodao i to da Nemačka "ima instituciju na kojoj nam sve države sveta zavide, Vrhovnu komandu Vermahta". Takve pohvale su omogućile načelniku OKNj-a da izdaje naređenja koja su bila uperena čak i protiv sopstvenih trupa. Kajtelov potpis su nosile "Odredbe o ponašanju oficira i ljudi u kriznim vremenima" s kraja januara 1945. uperene protiv "dezertera" i "defetista" u Vermahtu. Prekim sudovima je od tog trenutka bilo dopušteno da donose smrtne presude i protiv oficira. Pretpostavljeni su bili pozvani da u slučaju "kukavičluka pred neprijateljem" bez oklevanja "upotrebe oružje".

Prema ovom ludačkom naređenju se imaju "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati" oficiri koji neopravdano izdaju naređenja za povlačenje. Kajtel nije prezao ni od raspisivanja ucene na glave "do iznosa od 500 maraka" za svako denunciranje dezertera, kao ni od "porodičnog zatvaranja" porodica svih onih koji više nisu bili spremni da žrtvuju život Hitlerovom ludilu. "Odbacio je svoju čast onaj ko padne u zarobljeništvo", pretio je feldmaršal, "a da nije bio ranjen ili se dokazano nije borio do krajnjih granica...

Panika na kraju rata

Njegova porodica jemči za njega. Svaka isplata prinadležnosti ili pomoći porodici se obustavlja. Ovo se ima odmah objaviti." Najcrnju tačku ponora čini naređenje da se izbegličke kolone, kada je potrebno, upotrebom oružja" primoraju na povratak. Posledice ovih nehumanih i ponižavajućih samrtnih trzaja "hiljadugodišnjeg carstva" bili su dalji užasni gubici. Hiljadama onih koji su izgubili živote suprotstavljajući se samo protivtenkovskom granatom ili puškom nadirućim tenkovskim čoporima i avionima u brišućem letu, pridružile su se i žrtve frontovskih lovaca na ucenjene glave i prekih sudova. Vojni istoričari procenjuju da je pogubljeno 25.000 vojnika Vermahta kao "dezerteri" ili "podrivači odbrambene moći" – više nego u svim savezničkim armijama zajedno.

Ovoj omamljenosti krvlju zamalo nije usledilo masovno umiranje prouzrokovano poslednjim "superoružjem" iz arsenala Vermahta. "Tabun" je oznaka za najubojitiji nervni gas koji je proizveden tokom Drugog svetskog rata. Nijedna gas maska, koja je tada bila u upotrebi, nije pomagala protiv tog gasa bez boje i mirisa, koji je bio daleko ubojitiji od svih drugih bojnih otrova ratnog protivnika. Do tog saznanja se došlo na osnovu opita vršenih na ruskim ratnim zarobljenicima u špandauskoj citadeli.

U trenutku završetka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kada su prvi magacini dospeli u blizinu fronta, Kajtel je, posle konsultacija sa Hitlerom, odlučio da "tabun" ne sme pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonući gospodari rata hteli da zadrže svoj poslednji adut u rukavu?

Ipak, Albert Šper je znao za sastanak održan u firerovom bunkeru ispod kancelarije Rajha, o kojem priča da su se za upotrebu "tabuna" ostrašćeno zalagali Gebels i Lej. Umesto da se arsenal preda neprijatelju koji se približavao, granate pune nervnog bojnog otrova trebalo je transportovati kamionima u unutrašnjost zemlje – uprkos opasnosti da napad aviona može izazvati katastrofu. Izgleda da do apokalipse nije došlo samo zahvaljujući tome što zbog brzine napredovanja protivničkih trupa naređenja načelnika OKNj-a nisu mogla biti izvršena.

Posljednji rođendan

Na poslednjem firerovom rođendanu okupili su se svi dvorjani u katakombama berlinskog bunkera. Njihove čestitke su izgovarane tonom kojim se izjavljuje saučešće. Navodno je Kajtel tog dana konačno zahtevao da Hitler donese "odluke koje se više ne mogu odlagati". U svojim memoarima ponovo navodi odrečan odgovor: "Kajtele, ja znam šta ću, ja ću se boriti pre, u ili iza Berlina". Ipak, i kasnije prizivanje razuma da se diktator zamoli da donese "odluke", izgleda da je naknadna feldmaršalova izmišljotina. Kako se inače može objasniti da je upravo u poslednjim danima Hitlerovog Rajha još jedanput ispoljio skoro fanatičnu energiju? Da je sa Jodlom razmišljao da očigledno rezigniranog firera, u slučaju nužde, silom evakuiše iz Berlina u Berhtesgarden? Da je kao poslednji glasnik boga rata posetio razbacane ostatke nemačkih divizija ne bi li odavno potučene pokrenuo na "oslobođenje" glavnog grada Rajha? Hubertus fon Humbolt, generalštabni oficir u "Venkovoj armiji", koju su Hitler i Kajtel beznadežno precenili, seća se žustrog nastupa feldmaršala u šumarku gde je bio poslednji terenski logor njegove armije: "Venk je to saslušao rekavši sebi, pusti tu glupost. To nema nikakvog smisla".

Nesumnjivo, Kajtelov gubitak veze sa realnošću konačno je poprimio sulude crte u poslednjim danima rata. Neuspeh Hitlerovog "oslobađanja" iz Berlina od strane očajnih ostataka grupe armija "Visla", Kajtel je objašnjavao "nedostatkom volje". Pošto se 28. aprila uzaludno nadao odobrenju za sletanje na berlinskoj ulici Herštrase, već zahvaćenoj žestokim borbama, da bi još jedanput lično Hitleru raportirao, 30. aprila je, opsednut dužnošću dostavio izveštaj putem radio-veze čoveku koji je odredio njegovu sudbinu: ruski vojnici već prodiru u vladinu četvrt. Odmah posle jedan sat noću, nalazeći se izvan okruženja, javio je da "napadi na Berlin nisu ni na jednom mestu uznapredovali". To je bio poslednji feldmaršalov raport – i već duže vremena unazad najistinitiji.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.