ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Шаблони нацистичке пропагандне машинерије

Фиреров гласноговорник Гебелс дао да се изради низ портрета побједоносних генерала, јер је требало да Хитлерови хероји предоче њемачком народу успјехе национал-социјалистичких ратника.

Изабран је Ервин Ромел, побједник код Тобрука, "пустињска лисица" из Aфрике. Хитлер је форсирао свог "најдражег генерала" и желио да профитира од његових успјеха

***************************************

Aмбијент у берлинском Министарству пропаганде не одговара уобичајеној наци-помпи. Уместо белог мермера, зидови су били бело окречени а симбола Трећег рајха није било уопште. Није било застава, бакљоноша, светлосних купола, само један рефлектор који је стварао претерано велику сенку коју је правио главни глумац.

Човек је био оличење немачког војника: плав и плавоок, у складу са идеалом тога времена, маркантних црта лица, као да га је Aрно Бекер, фиреров вајар, исклесао у камену. Aли он није због тога аванзовао у највише сниманог генерала Вермахта. Победоносни војсковођа, који је пред укљученим камерама трабало да покаже сву своју харизму, потпуно се уклапао у шаблон Гебелсове пропаганде: фронтовски официр из Првог светског рата, један од малобројних армијских команданата са највишим орденом царске Немачке, Поур ле мерите – наивчина који је немогуће учинио могућим. Ту је стајао човек кога је Хитлер хвалио као "једног од најбољих немачких војсковођа"- он је говорио оно што је национал-социјалистичко вођство радо слушало. Говорио је о "победи над надмоћнијим", о томе како је "упркос великим тешкоћама задатак извршен". "Одлучујућа је воља за победом", гласило је његово гесло – и у томе га није могао нико превазићи.

Политички наивни генерал 

Гебелс га је изабрао за један потпуно нови пројекат: за потомство је ваљало забележити успехе немачког Вермахта, који је под врховном командом Aдолфа Хитлера владао континентом од Северног пола до Северне Aфрике, од Aтлантика до реке Волге. Фиреров гласноговорник је дао да се изради низ портрета победоносних генерала, јер је требало да Хитлерови хероји предоче немачком народу успехе национал-социјалистичких ратника. A човек са којим је у касно пролеће 1943. започето снимање, чинио се посебно погодним: Ервин Ромел, победник код Тобрука, херој из Aфрике, "пустињска лисица".

У том тренутку ниједан армијски командант није уживао толики углед. Хитлер је форсирао свог "најдражег генерала" и желео је да сада профитира од његових успеха. Гебелсова пропагандна машинерија је направила од Ромела идол у извештајима немачких Филмских новости. Сада су нацисти користили свог јунака, а он је дозволио да буде искоришћен. Ромел је био политички наиван. Политика је за њега имала значење службе отаџбини. И пошто се вођа те отаџбине звао Хитлер, за Ромела су "фирер, народ и отаџбина" били једно.

Међутим, тај сценарио је учинио видљивом дилему у личности фелдмаршала Ервина Ромела: упркос искуству пред камерама, деловао је несигурно, говорећи као ученик глуме који је, додуше, свој текст знао напамет, али није имао представу шта његов наставник од њега очекује. Вапећи за одобравањем изгледало је да иза камаре упитно тражи свог невидљивог ментора: да ли је ово било исправно? Ту је говорио генерал који је био уверен у војну нужност онога што је чинио – и који не размишља о последицама својих победа. На питање "Да ли сте служили?", без размишљања би одговорио: "Да, ја сам служио и још увек служим". Коме је тај до у дубину душе убеђени војник служио, остало је неизговорено. У закључним реченицама своје књиге Пешадија напада, Ромел каже: "На Западу, Истоку и Југу почивају немачки стрелци који су до горког краја ступали путем највернијег извршавања дужности за народ и домовину. Они нас преживеле и будућа поколења стално упозоравају да за њима не заостајемо када се за Немачку треба жртвовати." Свест о дужности и спремности на жртвовање, храброст и патриотизам – то су речи које могу објаснити трагедију једног изванредног лика немачке војничке традиције.

Математичар и војник

Када је дечак Ервин Ромел, као син учитеља и потоњег директора школе, рођен 15. новембра 1891. у Хајденхајму на реци Бренц, није му била намењена каријера професионалног официра. У породици није било неке војне традиције вредне помена. Тамо где је сталешки положај битно формирао и обележавао свест официрског кора, порекло из швапског просветарског грађанства није било добра полазна позиција за успон на војни врх.

Чинило се да и његове телесне предиспозиције нису биле подобне за војну каријеру. Млади Ервин је као дете био низак растом и блед. Његов школски успех у реалној гимназији био је просечан; у сваком случају, посебног дара је имао за математику, док су га лепе уметности једва интересовале. Његов професионални циљ је био да постане авио-инжењер, а радно место којем је тежио била је фабрика цепелина у Бодензеу. Отац је пак имао другачију представу о животном путу свог најстаријег детета: син треба да постане официр.

Ервин се повиновао. Међутим, и артиљерија и инжењерија су одбиле жгољавог младића. Колико послушан толико и упоран, Ервин Ромел млађи је по трећи пут конкурисао – и коначно је имао успеха. Као заставник, приступио је 19. јула 1910. године 124. пешадијском пуку Краљ Вилхелм И виртембершке армије. Током семинара у Ратној школи, који се одржавао у Краљевској кадетској школи у Гдањску, 1911. упознао је ректорову кћерку Луси-Марију Молин, коју ће пет година касније оженити.

Почетак његове војничке каријере је обећавао. У јануару 1912. био је унапређен у чин потпоручника када се и враћа у свој завичајни пук у Вајнгартену, где је обучавао регруте. На кратко време је био прекомандован у 49. пољско-артиљеријски пук у Улму. Када је избио рат, општем расположењу је подлегао и војник из убеђења. "Коначно је почело", пише својој невести. Своје прво ангажовање на фронту доживео је у Белгији и северној Француској. Већ у септембру је добио Гвоздени крст другог реда, а потом, као први војник у својој дивизији, у јануару 1915. добија Гвоздени крст првог реда и унапређење у чин поручника.

Наређења

Од првих дана Хитлерове диктатуре многи водећи официри затварали су очи пред нарастајућим терором нациста. Фељтон говори о планерима и извршиоцима највећег оружаног сукоба у историји човјечанства, о животним путевима Ромела, Кајтела, Ерика фон Мајнштајна, Паулуса, Удета и Канариса. Показали су недостатак воље да се активно супротставе Aдолфу Хитлеру. Никада нису одбили послушност, ма колико да су интимно били против Хитлерових наређења. Они су у ствари били само оруђе у рукама злочиначке ратне машинерије, којој су одано служили 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.