HITLEROVI RATNICI - Šabloni nacističke propagandne mašinerije

Firerov glasnogovornik Gebels dao da se izradi niz portreta pobjedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoče njemačkom narodu uspjehe nacional-socijalističkih ratnika.

Izabran je Ervin Romel, pobjednik kod Tobruka, "pustinjska lisica" iz Afrike. Hitler je forsirao svog "najdražeg generala" i želio da profitira od njegovih uspjeha

***************************************

Ambijent u berlinskom Ministarstvu propagande ne odgovara uobičajenoj naci-pompi. Umesto belog mermera, zidovi su bili belo okrečeni a simbola Trećeg rajha nije bilo uopšte. Nije bilo zastava, bakljonoša, svetlosnih kupola, samo jedan reflektor koji je stvarao preterano veliku senku koju je pravio glavni glumac.

Čovek je bio oličenje nemačkog vojnika: plav i plavook, u skladu sa idealom toga vremena, markantnih crta lica, kao da ga je Arno Beker, firerov vajar, isklesao u kamenu. Ali on nije zbog toga avanzovao u najviše snimanog generala Vermahta. Pobedonosni vojskovođa, koji je pred uključenim kamerama trabalo da pokaže svu svoju harizmu, potpuno se uklapao u šablon Gebelsove propagande: frontovski oficir iz Prvog svetskog rata, jedan od malobrojnih armijskih komandanata sa najvišim ordenom carske Nemačke, Pour le merite – naivčina koji je nemoguće učinio mogućim. Tu je stajao čovek koga je Hitler hvalio kao "jednog od najboljih nemačkih vojskovođa"- on je govorio ono što je nacional-socijalističko vođstvo rado slušalo. Govorio je o "pobedi nad nadmoćnijim", o tome kako je "uprkos velikim teškoćama zadatak izvršen". "Odlučujuća je volja za pobedom", glasilo je njegovo geslo – i u tome ga nije mogao niko prevazići.

Politički naivni general 

Gebels ga je izabrao za jedan potpuno novi projekat: za potomstvo je valjalo zabeležiti uspehe nemačkog Vermahta, koji je pod vrhovnom komandom Adolfa Hitlera vladao kontinentom od Severnog pola do Severne Afrike, od Atlantika do reke Volge. Firerov glasnogovornik je dao da se izradi niz portreta pobedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoče nemačkom narodu uspehe nacional-socijalističkih ratnika. A čovek sa kojim je u kasno proleće 1943. započeto snimanje, činio se posebno pogodnim: Ervin Romel, pobednik kod Tobruka, heroj iz Afrike, "pustinjska lisica".

U tom trenutku nijedan armijski komandant nije uživao toliki ugled. Hitler je forsirao svog "najdražeg generala" i želeo je da sada profitira od njegovih uspeha. Gebelsova propagandna mašinerija je napravila od Romela idol u izveštajima nemačkih Filmskih novosti. Sada su nacisti koristili svog junaka, a on je dozvolio da bude iskorišćen. Romel je bio politički naivan. Politika je za njega imala značenje službe otadžbini. I pošto se vođa te otadžbine zvao Hitler, za Romela su "firer, narod i otadžbina" bili jedno.

Međutim, taj scenario je učinio vidljivom dilemu u ličnosti feldmaršala Ervina Romela: uprkos iskustvu pred kamerama, delovao je nesigurno, govoreći kao učenik glume koji je, doduše, svoj tekst znao napamet, ali nije imao predstavu šta njegov nastavnik od njega očekuje. Vapeći za odobravanjem izgledalo je da iza kamare upitno traži svog nevidljivog mentora: da li je ovo bilo ispravno? Tu je govorio general koji je bio uveren u vojnu nužnost onoga što je činio – i koji ne razmišlja o posledicama svojih pobeda. Na pitanje "Da li ste služili?", bez razmišljanja bi odgovorio: "Da, ja sam služio i još uvek služim". Kome je taj do u dubinu duše ubeđeni vojnik služio, ostalo je neizgovoreno. U zaključnim rečenicama svoje knjige Pešadija napada, Romel kaže: "Na Zapadu, Istoku i Jugu počivaju nemački strelci koji su do gorkog kraja stupali putem najvernijeg izvršavanja dužnosti za narod i domovinu. Oni nas preživele i buduća pokolenja stalno upozoravaju da za njima ne zaostajemo kada se za Nemačku treba žrtvovati." Svest o dužnosti i spremnosti na žrtvovanje, hrabrost i patriotizam – to su reči koje mogu objasniti tragediju jednog izvanrednog lika nemačke vojničke tradicije.

Matematičar i vojnik

Kada je dečak Ervin Romel, kao sin učitelja i potonjeg direktora škole, rođen 15. novembra 1891. u Hajdenhajmu na reci Brenc, nije mu bila namenjena karijera profesionalnog oficira. U porodici nije bilo neke vojne tradicije vredne pomena. Tamo gde je staleški položaj bitno formirao i obeležavao svest oficirskog kora, poreklo iz švapskog prosvetarskog građanstva nije bilo dobra polazna pozicija za uspon na vojni vrh.

Činilo se da i njegove telesne predispozicije nisu bile podobne za vojnu karijeru. Mladi Ervin je kao dete bio nizak rastom i bled. Njegov školski uspeh u realnoj gimnaziji bio je prosečan; u svakom slučaju, posebnog dara je imao za matematiku, dok su ga lepe umetnosti jedva interesovale. Njegov profesionalni cilj je bio da postane avio-inženjer, a radno mesto kojem je težio bila je fabrika cepelina u Bodenzeu. Otac je pak imao drugačiju predstavu o životnom putu svog najstarijeg deteta: sin treba da postane oficir.

Ervin se povinovao. Međutim, i artiljerija i inženjerija su odbile žgoljavog mladića. Koliko poslušan toliko i uporan, Ervin Romel mlađi je po treći put konkurisao – i konačno je imao uspeha. Kao zastavnik, pristupio je 19. jula 1910. godine 124. pešadijskom puku Kralj Vilhelm I virtemberške armije. Tokom seminara u Ratnoj školi, koji se održavao u Kraljevskoj kadetskoj školi u Gdanjsku, 1911. upoznao je rektorovu kćerku Lusi-Mariju Molin, koju će pet godina kasnije oženiti.

Početak njegove vojničke karijere je obećavao. U januaru 1912. bio je unapređen u čin potporučnika kada se i vraća u svoj zavičajni puk u Vajngartenu, gde je obučavao regrute. Na kratko vreme je bio prekomandovan u 49. poljsko-artiljerijski puk u Ulmu. Kada je izbio rat, opštem raspoloženju je podlegao i vojnik iz ubeđenja. "Konačno je počelo", piše svojoj nevesti. Svoje prvo angažovanje na frontu doživeo je u Belgiji i severnoj Francuskoj. Već u septembru je dobio Gvozdeni krst drugog reda, a potom, kao prvi vojnik u svojoj diviziji, u januaru 1915. dobija Gvozdeni krst prvog reda i unapređenje u čin poručnika.

Naređenja

Od prvih dana Hitlerove diktature mnogi vodeći oficiri zatvarali su oči pred narastajućim terorom nacista. Feljton govori o planerima i izvršiocima najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovječanstva, o životnim putevima Romela, Kajtela, Erika fon Majnštajna, Paulusa, Udeta i Kanarisa. Pokazali su nedostatak volje da se aktivno suprotstave Adolfu Hitleru. Nikada nisu odbili poslušnost, ma koliko da su intimno bili protiv Hitlerovih naređenja. Oni su u stvari bili samo oruđe u rukama zločinačke ratne mašinerije, kojoj su odano služili 

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.