ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Фридрих Паулус - Ратна игра Барбароса постала сурова реалност

Иако је операција "Тајфун" ушла у историју као највећа битка у окружењу, напад на Москву је јадно завршио. Фаму о непобедивости Вермахт је засвагда прокоцкао. Уз то се Хитлер све директније мијешао у стратегијске мјере свог Генералштаба.

Хитлер је донио Директиву бр. 41, према овој директиви средишни циљ њемачке офанзиве био би да "се коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више најважнијих ратнопривредних извора енергије...

*****************************

У раним јутарњим часовима 22. јуна 1941. ратна игра "Барбароса" постаје реалност. Модел "муњевитог рата", који је немачки Вермахт успешно тестирао на Западу, требало је да се потврди и у бескрајним пространствима Совјетског Савеза. После почетних успеха од којих застаје дах убрзо се показала фатална мана оперативног планирања: неопростиво лакомислено потцењивање линија снабдевања, просторних услова и совјетских ресурса. Када је у новембру наступила руска зима илузија о брзој победи над "џином на стакленим ногама" је ишчезла.

Пукла је Aхилова пета немачког Вермахта размаженог успесима. Опремљена индустријским потенцијалом скоро једног целог континента, пешадијске дивизије су кренуле у руска пространства камионима сто различитих типова. Белгијски резервни делови су били неупотребљиви за француске трупне транспортере. Немачка муниција се није могла користити у заробљеним чешким митраљезима. Немачка темељитост је толико дуго побољшавала сваки прототип модерног борбеног тенка да до јесени 1942. ниједан није био ушао у серијску производњу.

Бајка о муњевитом рату

Зимске униформе су у "муњевитом рату" сматране непотребним теретом. Иако је операција "Тајфун" ушла у историју као највећа битка у окружењу, напад на Москву је јадно завршио. Фаму о непобедивости Вермахт је засвагда прокоцкао. Уз то се Хитлер све директније мешао у стратегијске мере свог Генералштаба. Пешадијски каплар из Првог светског рата сматрао је себе позваним да одлучује о употреби оклопних група и пешадијских батаљона, који су спроводили операције 2.000 км далеко од Берлина. Генералштаб, који су створили фон Шарнхорст и Молтке, атрофирао је без отпора вредног пажње у групу шегрта са високим чиновима за испуњавање жеља.

У другој години рата Хитлер је хтео да одлуку потражи у јужном делу Источног фронта. Циљ тактичких активности била су кавкаска изворишта нафте у Бакуу, Грозном и Мајкопу, јер је Хитлер био уверен да би без њих немачке оклопне армије изгубиле своју покретљивост. Више није било речи о томе да се рат добије, већ, пре свега, да се рат уопште настави. Овакво размишљање није било нимало чудно - на уму се имала чињеница да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. у Совјетском Савезу било извађено, скоро три четвртине потиче из региона око Бакуа, даљих 16 процената из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана; само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза. Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат - рат против англоамеричких оружаних снага опремљених скоро неисцрпним ресурсима. После ступања Сједињених Држава у рат, децембра 1941, ситуација са сировинама била је архимедовска тачка у диктаторовој стратешкој рачуници.

Када је крајем 1941. и почетком 1942. продор групе армија "Југ" био заустављен код Ростова и када је дотадашњи врховни командант Шесте армије, генерал-фелдмаршал фон Рајхенау, преузео команду над групом армија, наступио је одлучујући преокрет у животу Фридриха Паулуса. Он је, вероватно од фон Рајхенауа лично, био предложен за његовог наследника. Сада је Паулус, унапређен у чин генерала оклопне трупе 1. јануара 1942, добио задатак да командује борбено најјачим саставом немачког Вермахта: Шестом армијом, освајачем градова.

Велика фирерова грешка

Остаје нејасно шта је, најзад, Хитлера навело да донесе овакву персоналну одлуку. Вероватно је, између осталог, хтео да обезбеди Рајхенауову лојалност. Света линија година проведених у служби и службено напредовање унутар трупе, у сваком случају је нарушена и направљен је прави дармар. Паулус није никада самостално командовао пуком, дивизијом или армијом; последње генералско место у трупи, односно на фронту, имао је годину и по дана пре тога. Паулусов водећи официр на обуци, већ спомињани генерал Фердинанд Хајм, сматрао је још много година после рата да је то била Хитлерова неопростива персонална и политичка грешка што је Паулусу поверио армију на Истоку. Паулус је био увек човек писаћег стола, али не и праксе.

Неколико дана после именовања Фридриха Паулуса за команданта Шесте армије, изненада је 15. јануара 1942. умро фелдмаршал фон Рајхенау од последица можданог удара. Од тог тренутка је група армија била под командом фелдмаршала Федора фон Бока, "војника без богиње среће" - како је један биограф назвао претпостављеног новоименованог генерала оклопних трупа, Паулуса. Хитлер ће нешто касније донети Директиву бр. 41, меродавну за летњу офанзиву: према овој директиви средишни циљ немачке офанзиве био би да "се коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више најважнијих ратнопривредних извора енергије... У сваком случају се мора покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја."

Тек после успешног завршетка те операционе фазе требало је да уследи прави продор у простор Кавказа. Пре него што се на то могло и помислити, Шеста армија је, под новим врховним командантом Паулусом, била најпре увучена у одбрамбене борбе на јужном делу источног фронта. Борбе у рејону Харкова армија је издржала уз вештину, срећу и са релативно малим губицима. Оне су педесетједногодишњем Паулусу донеле Витешки крст, а ко је до тада био мишљења да је за једног генералштабног официра команда на фронту велики залогај, за сада је ућутао.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.