HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Ratna igra Barbarosa postala surova realnost

Iako je operacija "Tajfun" ušla u istoriju kao najveća bitka u okruženju, napad na Moskvu je jadno završio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije miješao u strategijske mjere svog Generalštaba.

Hitler je donio Direktivu br. 41, prema ovoj direktivi središni cilj njemačke ofanzive bio bi da "se konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više najvažnijih ratnoprivrednih izvora energije...

*****************************

U ranim jutarnjim časovima 22. juna 1941. ratna igra "Barbarosa" postaje realnost. Model "munjevitog rata", koji je nemački Vermaht uspešno testirao na Zapadu, trebalo je da se potvrdi i u beskrajnim prostranstvima Sovjetskog Saveza. Posle početnih uspeha od kojih zastaje dah ubrzo se pokazala fatalna mana operativnog planiranja: neoprostivo lakomisleno potcenjivanje linija snabdevanja, prostornih uslova i sovjetskih resursa. Kada je u novembru nastupila ruska zima iluzija o brzoj pobedi nad "džinom na staklenim nogama" je iščezla.

Pukla je Ahilova peta nemačkog Vermahta razmaženog uspesima. Opremljena industrijskim potencijalom skoro jednog celog kontinenta, pešadijske divizije su krenule u ruska prostranstva kamionima sto različitih tipova. Belgijski rezervni delovi su bili neupotrebljivi za francuske trupne transportere. Nemačka municija se nije mogla koristiti u zarobljenim češkim mitraljezima. Nemačka temeljitost je toliko dugo poboljšavala svaki prototip modernog borbenog tenka da do jeseni 1942. nijedan nije bio ušao u serijsku proizvodnju.

Bajka o munjevitom ratu

Zimske uniforme su u "munjevitom ratu" smatrane nepotrebnim teretom. Iako je operacija "Tajfun" ušla u istoriju kao najveća bitka u okruženju, napad na Moskvu je jadno završio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije mešao u strategijske mere svog Generalštaba. Pešadijski kaplar iz Prvog svetskog rata smatrao je sebe pozvanim da odlučuje o upotrebi oklopnih grupa i pešadijskih bataljona, koji su sprovodili operacije 2.000 km daleko od Berlina. Generalštab, koji su stvorili fon Šarnhorst i Moltke, atrofirao je bez otpora vrednog pažnje u grupu šegrta sa visokim činovima za ispunjavanje želja.

U drugoj godini rata Hitler je hteo da odluku potraži u južnom delu Istočnog fronta. Cilj taktičkih aktivnosti bila su kavkaska izvorišta nafte u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemačke oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Više nije bilo reči o tome da se rat dobije, već, pre svega, da se rat uopšte nastavi. Ovakvo razmišljanje nije bilo nimalo čudno - na umu se imala činjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. u Sovjetskom Savezu bilo izvađeno, skoro tri četvrtine potiče iz regiona oko Bakua, daljih 16 procenata iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana; samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Očigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat - rat protiv angloameričkih oružanih snaga opremljenih skoro neiscrpnim resursima. Posle stupanja Sjedinjenih Država u rat, decembra 1941, situacija sa sirovinama bila je arhimedovska tačka u diktatorovoj strateškoj računici.

Kada je krajem 1941. i početkom 1942. prodor grupe armija "Jug" bio zaustavljen kod Rostova i kada je dotadašnji vrhovni komandant Šeste armije, general-feldmaršal fon Rajhenau, preuzeo komandu nad grupom armija, nastupio je odlučujući preokret u životu Fridriha Paulusa. On je, verovatno od fon Rajhenaua lično, bio predložen za njegovog naslednika. Sada je Paulus, unapređen u čin generala oklopne trupe 1. januara 1942, dobio zadatak da komanduje borbeno najjačim sastavom nemačkog Vermahta: Šestom armijom, osvajačem gradova.

Velika firerova greška

Ostaje nejasno šta je, najzad, Hitlera navelo da donese ovakvu personalnu odluku. Verovatno je, između ostalog, hteo da obezbedi Rajhenauovu lojalnost. Sveta linija godina provedenih u službi i službeno napredovanje unutar trupe, u svakom slučaju je narušena i napravljen je pravi darmar. Paulus nije nikada samostalno komandovao pukom, divizijom ili armijom; poslednje generalsko mesto u trupi, odnosno na frontu, imao je godinu i po dana pre toga. Paulusov vodeći oficir na obuci, već spominjani general Ferdinand Hajm, smatrao je još mnogo godina posle rata da je to bila Hitlerova neoprostiva personalna i politička greška što je Paulusu poverio armiju na Istoku. Paulus je bio uvek čovek pisaćeg stola, ali ne i prakse.

Nekoliko dana posle imenovanja Fridriha Paulusa za komandanta Šeste armije, iznenada je 15. januara 1942. umro feldmaršal fon Rajhenau od posledica moždanog udara. Od tog trenutka je grupa armija bila pod komandom feldmaršala Fedora fon Boka, "vojnika bez boginje sreće" - kako je jedan biograf nazvao pretpostavljenog novoimenovanog generala oklopnih trupa, Paulusa. Hitler će nešto kasnije doneti Direktivu br. 41, merodavnu za letnju ofanzivu: prema ovoj direktivi središni cilj nemačke ofanzive bio bi da "se konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više najvažnijih ratnoprivrednih izvora energije... U svakom slučaju se mora pokušati stići do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo našeg teškog naoružanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoružanja i saobraćaja."

Tek posle uspešnog završetka te operacione faze trebalo je da usledi pravi prodor u prostor Kavkaza. Pre nego što se na to moglo i pomisliti, Šesta armija je, pod novim vrhovnim komandantom Paulusom, bila najpre uvučena u odbrambene borbe na južnom delu istočnog fronta. Borbe u rejonu Harkova armija je izdržala uz veštinu, sreću i sa relativno malim gubicima. One su pedesetjednogodišnjem Paulusu donele Viteški krst, a ko je do tada bio mišljenja da je za jednog generalštabnog oficira komanda na frontu veliki zalogaj, za sada je ućutao.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.