ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Фридрих Паулус - Нијемци се морају одрећи вође Раиха

Хитлер послао Шестој армији телеграм у којем је стајало да је својом борбом "дала историјски допринос у најсиловитијој борби у њемачкој историји"! Тиме је армија била коначно отписана.

Елена Констанц Паулус, супруга фелдмаршала који се предао Русима, стављена је у породични притвор. Тек је ослобађање концентрационог логора Дахау, априла 1945, окончало њен пут патње

*****************************

Одлучујући продор за уништење остатка Шесте армије почео је 22. јануара 1943. Сада је изгледало да се крај стварно примакао, и Паулус је молио Хитлера – између осталог и против Шмитовог гласа – да му овај допусти да нареди обуставу борби. Када је Хитлер то одбио, назвао га је Манштајн да би му поднео истоветан захтев, али је и он добио шут карту: посматрано са становишта части, капитулација не долази уопште у обзир. Увече је Хитлер послао Шестој армији телеграм у којем је стајало да је својом борбом "дала историјски допринос у најсиловитијој борби у немачкој историји"! Тиме је армија била коначно отписана, и последњи покушај "да се уреди умирање" није успео. И у штабу Aрмијске врховне команде 6 такође су почели приметни знаци распадања.

На годишњицу "доласка на власт", 30. јануара, Хитлер и Паулус су имали још једанпут радио-везу: "Генерал-пуковник Паулус фиреру: Поводом годишњице доласка на власт Шеста армија поздравља свог фирера. Застава са кукастим крстом се још вије изнад Стаљинграда. Наша борба нека буде пример садашњим и будућим генерацијама да ни у најбезнадежнијој ситуацији никада не капитулирају. Тада ће немачка победити.

Хајл, мој фиреру! Паулус, генерал-пуковник".

Узалудне њемачке жртве

Хитлеров одговор је гласио. "Мој генерал-пуковниче Паулус! Са дубоком потресеношћу гледа немачки народ на своје хероје у том граду. Као и увек у светској историји и ова жртва неће бити узалудна. То Клаузевицево признање већ ће бити испуњено. Немачка нација тек сада схвата тежину борбе и даће највеће жртве. У мислима увек са вама и вашим људима, ваш Aдолф Хитлер".

У следећој ноћи је позив да се крене путем клаузевицке жртве учинио сто постотно сигурним: именовао је педесетдвогодишњег генерал-мајора Фридриха Паулуса у чин генерал-фелдмаршала. Немачки фелдмаршал се не предаје, он тоне скупа са својим људима, гласила је Хитлерова рачуница. Жртва Шесте армије је пропагандно имала тек онда смисла ако не буде више преживелих.

Када су у јутро, 31. јануара, у подруму рушевине робне куће у центру Стаљинграда између начелника штаба совјетске 64. армије и команданта 71. немачке пешадијске дивизије договорени модалитети предаје штаба Шесте армије, Паулус није учествовао у разговору. Aпатично је очекивао крај. Непосредно пред заробљавање је рекао свом штабном официру: "Да, знам да је историја ратова о мени већ сада донела свој суд".

У записнику о заробљавању од стране совјетских трупа стоји. "На позив генерал-мајора Ласкина да Северној групи изда наређење ради обуставе пружања сваког отпора, Паулус је објаснио да са том групацијом нема везу и да није њен командант.

Он је вече пре тога, после говора рајхсмаршала Геринга на радију, одржаног поводом годишњице преузимања власти, изјавио да више не командује трупама, да је цивилно лице, и при том је именовао одговорне команданте за обе половине обруча. Једино што је од свих својих потчињених тражио у случају да мора да се преда јесте да сви официри и војници морају бити под оружјем док не напусти место где се налазе трупе. После његовог одласка све остаје на командантима Јужне и Северне групе".

То значи да је Хитлер својим радиограмом, који је требало да позове армијског команданта на херојску смрт, у чин фелдмаршала унапредио цивилно лице, које је, додуше, желело и даље да има оружану заштиту своје армије, али које уопште није увидело да треба хицем у главу да се убије. Када је за то чуо изгледало је као да је сишао са ума: "Како неко може гледати да његови војници умиру... Како се онда може предати бољшевицима? Због тога осећам бол, јер је јунаштво тако много војника избрисано од стране једног јединог бескарактерног слабића. У овом рату нико више неће постати фелдмаршал".

Пут у заробљеништво

Паулусов пут у заробљеништво почетком фебруара 1943. водио је железницом до логора Красногорск код Москве, у априлу у манастир Сусдал и у јулу у генералски логор Војково. Његова писма су великим делом остала сачувана. У почетку је његова брига била усмерена ка изгледу који одговара његовом положају. Коначно, фелдмаршал је допао заробљеништва са ознакама генерал-пуковника. Једно од његових првих писама било је упућено војном аташеу немачке амбасаде у Aнкари:

"Мој драги Роде, пао сам у заробљеништво у стварима које су биле на мени. Зато Вас молим за услугу да ми купите неке ствари... (3) Шест пари еполета са ознакама фелдмаршала, (4) теренску генералску шапку величине 58, (5) теренску униформу (питајте моју жену за ону коју сам наручио да ми се у Паризу сашије)...

Унапред Вам се захваљујем за Вашу бригу и останите са најбољим поздравима

Ваш Паулус

Моја адреса: Логор за ратне заробљенике 27. СССР, Паулус, 25.02.43."

Несумњиво је и совјетској пропаганди било у интересу да Паулус брзо добије своје ознаке чина. На каснијим фотографијама из заробљеништва може се видети као фелдмаршал. Додуше, само маршалску палицу неће никада добити, јер њу је фирер увек лично предавао.

...Савез немачких официра је придобио Паулуса у тренутку када су његови циљеви постали илузије. Црвена армија је стајала на источним границама немачког Рајха, и Стаљин ни у сну није помишљао да се ту заустави. На немачкој страни нису имали никаквог одјека ни многи позиви на капитулацију које је Паулус потписао. Рат се окончао безусловном капитулацијом.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.