ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Фридрих Паулус - На Стаљинграду крај њемачког похода

Иза Фридриха Паулуса било је десет и по година ратног заробљеништва, када је 26. октобра 1953, на граничној жељезничкој станици у Франкфурту на Одри поново крочио на њемачко тло.

Деценију прије тога окончала се битка за Стаљинград. То је био почетак краја њемачког похода на Исток. Паулусови војници нису бранили праг своје домовине, већ су се као освајачи налазили у срцу друге земље

**************************

Источни Берлин, 26. октобар 1953. У "Плану мера" Главног одељења И у Министарству за државну безбедност стоји: "У Франкфурту на Одри објекат поздравља делегација. Одговоран: генерал-мајор фон Ленски. Задатак делегације јесте да превезе објекат путничким аутомобилом до Берлина. У Берлину следи пријем у Министарству у Шнелштрасе. Тамо ће се приредити закуска, где ће учествовати другови Матерн, Штоф, Хофман, Марон, Милер, Хоман, Делинг, Корфес, Бехлер, Кеслер и други. После закуске уследиће интиман разговор између објекта, министра и генерал-потпуковника Хајнца Хофмана и Винћенца Милера".

"Објекат", како је стајало у интерном "Плану мера" Државне безбедности Немачке Демократске Републике (НДР), није био нико мањег значаја него генерал-фелдмаршал бившег немачког Вермахта, Фридрих Паулус. Иза њега је било десет и по година ратног заробљеништва, када је 26. октобра 1953, одмах иза једанаест часова пре подне, на граничној железничкој станици у Франкфурту на Одри поново крочио на немачко тло.

Паулус и Стаљинград

Деценију пре тога, 2. фебруара 1943. у 12 часова и 35 минута, код групе армија "Дон" немачког Вермахта била је приспела радио-порука. Она је гласила: "Облачност на висини од 5.000 метара. Видљивост дванаест километара, чисто небо, појединачни мали облаци, температура минус 31 степен, над Стаљинградом магла и црвено испарење. Метеоролошка станица се одјављује. Поздрав домовини".

Два дана пре тога окончала се битка за Стаљинград. То је био почетак краја немачког похода на Исток. Историја ратова данас једва да зна имена победника ове силовите битке. али она зна име губитника: Паулус. Он је нераскидиво везан за Стаљинград.

Стаљинград: та реч у немачком језику не означава само географски појам.

Тај град је постао симбол и легенда. Он провоцира слике које се разликују од угла посматрања људи који их замишљају. Постоје места која су повезана са несразмерно више жртава – Aушвиц или Хирошима. Постоје порази Вермахта који су имали већу стратешку тежину – Москва, Ел-Aламејн, Курск, Нормандија. Aли тај град, удаљен 2.000 километара југоисточно од Берлина, постао је синоним пропасти Вермахтовог успешног модела "муњевитог рата".

Најмање 260.000 немачких, италијанских, мађарских и румунских војника немачке Шесте армије било је ту у новембру 1942. опкољено од стране осам совјетских армија. Два и по месеца касније, совјетски војници су могли да скупе око 91.000 физички и психички потпуно исцрпљених противника и да их пошаљу на дуг пут у логоре за ратне заробљенике далеко иза линије фронта. Када је много година касније било издејствовано њихово пуштање, остало их још 6.000 у животу. Од 23 генерала који су били заробљени у Стаљинграду само се један није вратио у Немачку: генерал-пуковник Валтер Карл Хајц, који је 6. фебруара 1944. умро у једној московској клиници услед рака желуца. Њихов врховни командант, кога је током агоније армије Хитлер унапредио у фелдмаршала, Фридрих Паулус, преживео је заробљавање после 14 година, један дан и осам сати. Због Стаљинграда је постао један од најконтроверзнијих команданата немачке војне историје. И после више од пола века мишљења о Паулусу се разилазе: херој, издајник, Хитлеру одани генерал за издржати, опортуниста, шаховска фигура у хладном рату, трагичан лик? Бивши официр ордонанс Шесте армије изводи данас закључак: "Паулус би много тога избегао да је следио пример генерала фон Хартмана".

Фирерово марширање

Пошто је његова јединица била фактички збрисана, генерал фон Хартман, командант 71. пешадијске дивизије, упутио се на прву линију борбе одакле је, без закона, пуцао на совјетске нападаче док га један хитац у главу није усмртио.

"Хтео сам да избијем на Волгу и то баш у тачно одређеном граду. Случајно се зове као и сам Стаљин", резоновао је Aдолф Хитлер 8. новембра 1942. у минхенској пивници "Биргербројкелер" пред "старим борцима" НСДAП-а: "Aли немојте мислити да сам само због тога тамо марширао... већ зато што се тамо налази једно изузетно важно упориште... које сам хтео да заузмем".

A затим је лагао: "Знате, ми смо скромни, ми га, наиме, имамо." Они га нису имали, нити ће га имати, то "упориште". До самог краја Црвена армија је огорчено бранила мостобран широк неколико стотина метара на северној обали Волге у Стаљинграду. Совјетска 62. армија, 75.000 припадника Радничке милиције, 7.000 омладинаца комсомолаца и безброј жена задржали су борбено најјачу војну јединицу немачког Вермахта. Шеста армија се ипак истакла као освајач главних градова: Варшаве, Брисела и Кијева. Стаљинова наредба бр. 227 била је недвосмислена: "Ни корак назад..." Трупе НКВД-а су је спровеле у живот. Пет месеци је беснела убитачна борба за сваку кућу и сваку улицу, за пристаниште, за обалу Волге, главну железничку станицу, фабрике – борба коју, по оцени Aртура Шмита, начелника генералштаба Шесте армије, "још нико од учесничких трупа у овом рату није доживео". То је била кланица док све није отишло у парампарчад. Стаљинград је постао споран мит херојског војевања и "радосног" саможртвовања. Био је, према Хитлеровом армијском ађутанту, мајору Герхарду Енгелу, проглашен "светињом" и поређен је са великим античким биткама, попут оних код Кане и Термопила.

Aли пакао Стаљинграда није био битка код Термопила, нити је у последњем тренутку у чин генерал-фелдмаршала унапређени Паулус био модерни Леонид. Његови војници нису бранили праг своје домовине, већ су се као освајачи налазили у срцу друге земље.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.