HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Na Staljingradu kraj njemačkog pohoda

Iza Fridriha Paulusa bilo je deset i po godina ratnog zarobljeništva, kada je 26. oktobra 1953, na graničnoj željezničkoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kročio na njemačko tlo.

Deceniju prije toga okončala se bitka za Staljingrad. To je bio početak kraja njemačkog pohoda na Istok. Paulusovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, već su se kao osvajači nalazili u srcu druge zemlje

**************************

Istočni Berlin, 26. oktobar 1953. U "Planu mera" Glavnog odeljenja I u Ministarstvu za državnu bezbednost stoji: "U Frankfurtu na Odri objekat pozdravlja delegacija. Odgovoran: general-major fon Lenski. Zadatak delegacije jeste da preveze objekat putničkim automobilom do Berlina. U Berlinu sledi prijem u Ministarstvu u Šnelštrase. Tamo će se prirediti zakuska, gde će učestvovati drugovi Matern, Štof, Hofman, Maron, Miler, Homan, Deling, Korfes, Behler, Kesler i drugi. Posle zakuske uslediće intiman razgovor između objekta, ministra i general-potpukovnika Hajnca Hofmana i Vinćenca Milera".

"Objekat", kako je stajalo u internom "Planu mera" Državne bezbednosti Nemačke Demokratske Republike (NDR), nije bio niko manjeg značaja nego general-feldmaršal bivšeg nemačkog Vermahta, Fridrih Paulus. Iza njega je bilo deset i po godina ratnog zarobljeništva, kada je 26. oktobra 1953, odmah iza jedanaest časova pre podne, na graničnoj železničkoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kročio na nemačko tlo.

Paulus i Staljingrad

Deceniju pre toga, 2. februara 1943. u 12 časova i 35 minuta, kod grupe armija "Don" nemačkog Vermahta bila je prispela radio-poruka. Ona je glasila: "Oblačnost na visini od 5.000 metara. Vidljivost dvanaest kilometara, čisto nebo, pojedinačni mali oblaci, temperatura minus 31 stepen, nad Staljingradom magla i crveno isparenje. Meteorološka stanica se odjavljuje. Pozdrav domovini".

Dva dana pre toga okončala se bitka za Staljingrad. To je bio početak kraja nemačkog pohoda na Istok. Istorija ratova danas jedva da zna imena pobednika ove silovite bitke. ali ona zna ime gubitnika: Paulus. On je neraskidivo vezan za Staljingrad.

Staljingrad: ta reč u nemačkom jeziku ne označava samo geografski pojam.

Taj grad je postao simbol i legenda. On provocira slike koje se razlikuju od ugla posmatranja ljudi koji ih zamišljaju. Postoje mesta koja su povezana sa nesrazmerno više žrtava – Aušvic ili Hirošima. Postoje porazi Vermahta koji su imali veću stratešku težinu – Moskva, El-Alamejn, Kursk, Normandija. Ali taj grad, udaljen 2.000 kilometara jugoistočno od Berlina, postao je sinonim propasti Vermahtovog uspešnog modela "munjevitog rata".

Najmanje 260.000 nemačkih, italijanskih, mađarskih i rumunskih vojnika nemačke Šeste armije bilo je tu u novembru 1942. opkoljeno od strane osam sovjetskih armija. Dva i po meseca kasnije, sovjetski vojnici su mogli da skupe oko 91.000 fizički i psihički potpuno iscrpljenih protivnika i da ih pošalju na dug put u logore za ratne zarobljenike daleko iza linije fronta. Kada je mnogo godina kasnije bilo izdejstvovano njihovo puštanje, ostalo ih još 6.000 u životu. Od 23 generala koji su bili zarobljeni u Staljingradu samo se jedan nije vratio u Nemačku: general-pukovnik Valter Karl Hajc, koji je 6. februara 1944. umro u jednoj moskovskoj klinici usled raka želuca. Njihov vrhovni komandant, koga je tokom agonije armije Hitler unapredio u feldmaršala, Fridrih Paulus, preživeo je zarobljavanje posle 14 godina, jedan dan i osam sati. Zbog Staljingrada je postao jedan od najkontroverznijih komandanata nemačke vojne istorije. I posle više od pola veka mišljenja o Paulusu se razilaze: heroj, izdajnik, Hitleru odani general za izdržati, oportunista, šahovska figura u hladnom ratu, tragičan lik? Bivši oficir ordonans Šeste armije izvodi danas zaključak: "Paulus bi mnogo toga izbegao da je sledio primer generala fon Hartmana".

Firerovo marširanje

Pošto je njegova jedinica bila faktički zbrisana, general fon Hartman, komandant 71. pešadijske divizije, uputio se na prvu liniju borbe odakle je, bez zakona, pucao na sovjetske napadače dok ga jedan hitac u glavu nije usmrtio.

"Hteo sam da izbijem na Volgu i to baš u tačno određenom gradu. Slučajno se zove kao i sam Staljin", rezonovao je Adolf Hitler 8. novembra 1942. u minhenskoj pivnici "Birgerbrojkeler" pred "starim borcima" NSDAP-a: "Ali nemojte misliti da sam samo zbog toga tamo marširao... već zato što se tamo nalazi jedno izuzetno važno uporište... koje sam hteo da zauzmem".

A zatim je lagao: "Znate, mi smo skromni, mi ga, naime, imamo." Oni ga nisu imali, niti će ga imati, to "uporište". Do samog kraja Crvena armija je ogorčeno branila mostobran širok nekoliko stotina metara na severnoj obali Volge u Staljingradu. Sovjetska 62. armija, 75.000 pripadnika Radničke milicije, 7.000 omladinaca komsomolaca i bezbroj žena zadržali su borbeno najjaču vojnu jedinicu nemačkog Vermahta. Šesta armija se ipak istakla kao osvajač glavnih gradova: Varšave, Brisela i Kijeva. Staljinova naredba br. 227 bila je nedvosmislena: "Ni korak nazad..." Trupe NKVD-a su je sprovele u život. Pet meseci je besnela ubitačna borba za svaku kuću i svaku ulicu, za pristanište, za obalu Volge, glavnu železničku stanicu, fabrike – borba koju, po oceni Artura Šmita, načelnika generalštaba Šeste armije, "još niko od učesničkih trupa u ovom ratu nije doživeo". To je bila klanica dok sve nije otišlo u paramparčad. Staljingrad je postao sporan mit herojskog vojevanja i "radosnog" samožrtvovanja. Bio je, prema Hitlerovom armijskom ađutantu, majoru Gerhardu Engelu, proglašen "svetinjom" i poređen je sa velikim antičkim bitkama, poput onih kod Kane i Termopila.

Ali pakao Staljingrada nije bio bitka kod Termopila, niti je u poslednjem trenutku u čin general-feldmaršala unapređeni Paulus bio moderni Leonid. Njegovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, već su se kao osvajači nalazili u srcu druge zemlje.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.