Фото: ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Ерих фон Манштајн - Снови о освајању Палестине и офанзива до Индије
Хитлер је хтио да са Манштајном води велике офанзиве, да освоји Палестину, да се пробије до Индије, да се избори за свјетско царство – лудачке идеје о којима марта 1944. више ни сам није говорио.
Република Њемачка у оквиру NATO "мора дати свој одбрамбени допринос" - на било који начин. Политичари у Бону су се надали да ће о том шкакљивом питању одговор добити од војних стручњака, који су и сами раније били професионални војници - у Хитлеровом Вермахту
Једанаест година након окончања рата спор око закона о војној обавези ископао је дубок јаз између политичких партија и становништва младе републике. Једни су питали: чему војна обавеза у ери атомске бомбе? Други су се прибојавали опасности да би професионална војска могла да постане држава у држави. Сигурно је било само једно, да Савезна Република Немачка у оквиру NATO-а мора дати свој одбрамбени допринос - на било који начин. Политичари у Бону су се надали да ће о том шкакљивом питању одговор добити од војних стручњака, који су и сами раније били професионални војници - у Хитлеровом Вермахту.
Тог 20. јуна 1956. бонски политичари су напето слушали правце деловања које је предлагао стручњак, кога је Хитлер сматрао "најбољом главом" међу својим генералима. Експерт је почео једном дужом безбедносно-политичком анализом, стратешке констелације сила у западном савезу, означио је Савезну Републику Немачку као земљу којој прети највећа опасност од свих земаља у NATO-у, да би закључио да се војна обавеза не може избећи. И мора бити довољно дуга – најмање 18, а најбоље 24 месеца.
Тиме је фелдмаршал Ерих фон Манштајн био на истој линији као и Управа Бланк, претеча Министарства одбране, која је његов савет, и по другим војним питањима, радо прихватала. Додуше, Манштајн са својих 69 година није више желео да игра активну водећу улогу у Бундесверу, али је сматрао својом дужношћу да стави своје знање и искуство у службу нове армије, која ће бити оружана сила у одбрани демократске државе и која неће никада више водити освајачки рат за неког криминалног диктатора.
Прошло је тек дванаест година откад је Хитлер, у зениту рата, отпустио свог фелдмаршала, осудивши га на пасивност. При том је овом пруском војсковођи фирер могао да захвали за најзначајније успехе: тријумф над Француском 1940, који представља највећи успех у немачкој војној историји; или освајање Крима; или стабилизацију Источног фронта после стаљинградске катастрофе. То су били ратни успеси које је чак и противник високо ценио.
Маршал Родион Малиновски, врховни командант совјетског Јужног фронта, овако је оценио свог непосредног противника: "Сматрали смо да је омрзнути фон Манштајн наш најопаснији непријатељ. Његово техничко владање свим, али баш свим ситуацијама тражи њему равног. Нама би се лоше писало да су сви генерали немачког Вермахта имали његов формат." Британски војни историчар, сер Бејзил Лидел-Харт, видео је у Манштајну "најспособнијег међу свим немачким генералима". A амерички магазин "Тајм" посветио му је још током рата, 10. јануара 1944. ударну причу.
Такви венци славе хранили су мит о "војном генију", Манштајну - војсковођи чији је живот репрезентативан за онај слој генерала које је обележио пруски конзервативизам, који су према национал-социјализму углавном били резервисани или одбојно настројени, а ипак су постали Хитлерово делотворно оруђе.
Било је врло рано тог 31. марта 1944, када су у врховној команди на Источном фронту тргли Манштајна из његовог кратког сна. Управо је из фирерове главне команде јављено да ће код Лвова ускоро слетети Хитлеров авион типа "кондор" да команданта пребаци до фирера. Манштајн је знао шта то значи. Већ је неко време слутио да ће доћи тај тренутак. Сви су рачунали с тим – официри у његовом штабу, генерали у Врховној команди армије (ОКХ). Висило је у ваздуху. Сада је дошао час.
Вече пре тога, Врховна команда армије је саопштила, преко радио-везе, групи армија "Југ" да ће њихов врховни командант, фелдмаршал Ерих фон Манштајн, бити послат на одмор ради "поновног успостављања здравственог стања". Болест као разлог за разрешење? Манштајн је патио од катаракте, али је стално одлагао неопходну операцију. Његово здравствено стање пак није било толико лоше да би га онемогућило у обављању командантских дужности. Разрешење је имало другу позадину. Оно је представљало најнижу и крајњу тачку дугог низа упорних размирица са Хитлером.
У ствари, фирер је, као највиши господар рата, желео да смени овог непријатног војсковођу, који никада није скривао своје мишљење - и то управо када је код Стаљинграда цела једна армија искрвавила, а Јужном фронту је претио слом. Ипак је оклевао. Био је мишљења да се не може одрећи човека који је водио толико победоносних битки, који је "вештином ратовања" и наизглед безизлазне ситуације умео да учини бољим.
Хитлер је хтео да са Манштајном води велике офанзиве, да освоји Палестину, да се пробије до Индије, да се избори за светско царство - лудачке идеје о којима марта 1944. више ни сам није говорио. На бојним пољима Истока немачка армија се топила у тешким борбама током повлачења. Време великих офанзива је било дефинитивно прошло - а тиме, мислио је Хитлер, и време једног фелдмаршала, који је наизглед остао лојалан, али не и по уверењу. Фелдмаршал Ерих фон Манштајн био је сасвим довољно дуго користан Хитлеру.
Тачку на "и" ставила је поновљена свађа која се одиграла испред мапе. Опет је једна велика армијска јединица била опкољена, овога пута и И оклопна армија код Каменез-Подолска. Опет је Хитлер захтевао да се не одступи ни за стопу. Поново је Манштајн захтевао да се одобри пробој.
Хитлер је само у ретким случајевима био спреман да се, после толиког наваљивања, уопште у тако нешто упусти. Aли овог пута Манштајн није дозволио да га фирер отправи привидном аргументацијом. Претио је повлачењем - и имао је успеха. Хитлер је попустио. То је била последња Манштајнова "изгубљена победа", како ће он касније назвати све своје успехе. Јер Хитлеру је било коначно доста сарадње са тим талентованим и својевољним официром.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.