HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Snovi o osvajanju Palestine i ofanziva do Indije

Hitler je htio da sa Manštajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svjetsko carstvo – ludačke ideje o kojima marta 1944. više ni sam nije govorio.

Republika Njemačka u okviru NATO "mora dati svoj odbrambeni doprinos" - na bilo koji način. Političari u Bonu su se nadali da će o tom škakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih stručnjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu

**************************************

Jedanaest godina nakon okončanja rata spor oko zakona o vojnoj obavezi iskopao je dubok jaz između političkih partija i stanovništva mlade republike. Jedni su pitali: čemu vojna obaveza u eri atomske bombe? Drugi su se pribojavali opasnosti da bi profesionalna vojska mogla da postane država u državi. Sigurno je bilo samo jedno, da Savezna Republika Nemačka u okviru NATO-a mora dati svoj odbrambeni doprinos - na bilo koji način. Političari u Bonu su se nadali da će o tom škakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih stručnjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu.

Tog 20. juna 1956. bonski političari su napeto slušali pravce delovanja koje je predlagao stručnjak, koga je Hitler smatrao "najboljom glavom" među svojim generalima. Ekspert je počeo jednom dužom bezbednosno-političkom analizom, strateške konstelacije sila u zapadnom savezu, označio je Saveznu Republiku Nemačku kao zemlju kojoj preti najveća opasnost od svih zemalja u NATO-u, da bi zaključio da se vojna obaveza ne može izbeći. I mora biti dovoljno duga – najmanje 18, a najbolje 24 meseca.

Trijumf nad Francuskom

Time je feldmaršal Erih fon Manštajn bio na istoj liniji kao i Uprava Blank, preteča Ministarstva odbrane, koja je njegov savet, i po drugim vojnim pitanjima, rado prihvatala. Doduše, Manštajn sa svojih 69 godina nije više želeo da igra aktivnu vodeću ulogu u Bundesveru, ali je smatrao svojom dužnošću da stavi svoje znanje i iskustvo u službu nove armije, koja će biti oružana sila u odbrani demokratske države i koja neće nikada više voditi osvajački rat za nekog kriminalnog diktatora.

Prošlo je tek dvanaest godina otkad je Hitler, u zenitu rata, otpustio svog feldmaršala, osudivši ga na pasivnost. Pri tom je ovom pruskom vojskovođi firer mogao da zahvali za najznačajnije uspehe: trijumf nad Francuskom 1940, koji predstavlja najveći uspeh u nemačkoj vojnoj istoriji; ili osvajanje Krima; ili stabilizaciju Istočnog fronta posle staljingradske katastrofe. To su bili ratni uspesi koje je čak i protivnik visoko cenio.

Maršal Rodion Malinovski, vrhovni komandant sovjetskog Južnog fronta, ovako je ocenio svog neposrednog protivnika: "Smatrali smo da je omrznuti fon Manštajn naš najopasniji neprijatelj. Njegovo tehničko vladanje svim, ali baš svim situacijama traži njemu ravnog. Nama bi se loše pisalo da su svi generali nemačkog Vermahta imali njegov format." Britanski vojni istoričar, ser Bejzil Lidel-Hart, video je u Manštajnu "najsposobnijeg među svim nemačkim generalima". A američki magazin "Tajm" posvetio mu je još tokom rata, 10. januara 1944. udarnu priču.

Takvi venci slave hranili su mit o "vojnom geniju", Manštajnu - vojskovođi čiji je život reprezentativan za onaj sloj generala koje je obeležio pruski konzervativizam, koji su prema nacional-socijalizmu uglavnom bili rezervisani ili odbojno nastrojeni, a ipak su postali Hitlerovo delotvorno oruđe.

Bilo je vrlo rano tog 31. marta 1944, kada su u vrhovnoj komandi na Istočnom frontu trgli Manštajna iz njegovog kratkog sna. Upravo je iz firerove glavne komande javljeno da će kod Lvova uskoro sleteti Hitlerov avion tipa "kondor" da komandanta prebaci do firera. Manštajn je znao šta to znači. Već je neko vreme slutio da će doći taj trenutak. Svi su računali s tim – oficiri u njegovom štabu, generali u Vrhovnoj komandi armije (OKH). Visilo je u vazduhu. Sada je došao čas.

Snovi o svjetskom carstvu

Veče pre toga, Vrhovna komanda armije je saopštila, preko radio-veze, grupi armija "Jug" da će njihov vrhovni komandant, feldmaršal Erih fon Manštajn, biti poslat na odmor radi "ponovnog uspostavljanja zdravstvenog stanja". Bolest kao razlog za razrešenje? Manštajn je patio od katarakte, ali je stalno odlagao neophodnu operaciju. Njegovo zdravstveno stanje pak nije bilo toliko loše da bi ga onemogućilo u obavljanju komandantskih dužnosti. Razrešenje je imalo drugu pozadinu. Ono je predstavljalo najnižu i krajnju tačku dugog niza upornih razmirica sa Hitlerom.

U stvari, firer je, kao najviši gospodar rata, želeo da smeni ovog neprijatnog vojskovođu, koji nikada nije skrivao svoje mišljenje - i to upravo kada je kod Staljingrada cela jedna armija iskrvavila, a Južnom frontu je pretio slom. Ipak je oklevao. Bio je mišljenja da se ne može odreći čoveka koji je vodio toliko pobedonosnih bitki, koji je "veštinom ratovanja" i naizgled bezizlazne situacije umeo da učini boljim.

Hitler je hteo da sa Manštajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svetsko carstvo - ludačke ideje o kojima marta 1944. više ni sam nije govorio. Na bojnim poljima Istoka nemačka armija se topila u teškim borbama tokom povlačenja. Vreme velikih ofanziva je bilo definitivno prošlo - a time, mislio je Hitler, i vreme jednog feldmaršala, koji je naizgled ostao lojalan, ali ne i po uverenju. Feldmaršal Erih fon Manštajn bio je sasvim dovoljno dugo koristan Hitleru.

Tačku na "i" stavila je ponovljena svađa koja se odigrala ispred mape. Opet je jedna velika armijska jedinica bila opkoljena, ovoga puta i I oklopna armija kod Kamenez-Podolska. Opet je Hitler zahtevao da se ne odstupi ni za stopu. Ponovo je Manštajn zahtevao da se odobri proboj.

Hitler je samo u retkim slučajevima bio spreman da se, posle tolikog navaljivanja, uopšte u tako nešto upusti. Ali ovog puta Manštajn nije dozvolio da ga firer otpravi prividnom argumentacijom. Pretio je povlačenjem - i imao je uspeha. Hitler je popustio. To je bila poslednja Manštajnova "izgubljena pobeda", kako će on kasnije nazvati sve svoje uspehe. Jer Hitleru je bilo konačno dosta saradnje sa tim talentovanim i svojevoljnim oficirom.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.