ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Ерих фон Манштајн -Напади на Пољску, Енглеску и Француску

Група армија "Југ", под командом Герда фон Рундштета, добила је 31. августа 1939. у 17 часова наређење да нападне Пољску.

Хитлер је 23. новембра 1939. позвао своје генерале и адмирале, гдје им је током "командантског пријема" ставио до знања који час је куцнуо: "Моја одлука је", завитлао је својим официрима, "непромењива. Напашћу Француску и Енглеску у најповољнијем и најскоријем тренутку".

***********************************

Бивши ратови Манштајна нису интересовали, а у нови, после свих оних "цветних ратова", није веровао. "Знали смо да је Хитлер од 1938. преговарао да би решио пољско-немачко погранично питање. О току тих преговора генерали нису ништа знали. Насупрот томе, гаранције Велике Британије су биле познате. Нико није био толико кратковид да не би препознао смртоносно упозорење. Из тог разлога смо били уверени да ипак неће бити рата. Сећали смо се једне Хитлерове изјаве да он никада неће водити рат на два фронта".

Манштајн ће се преварити. Група армија "Југ", под командом Герда фон Рундштета, добила је 31. августа 1939. у 17 часова наређење да нападне Пољску. Као начелник Генералштаба, израдио је план напада на Варшаву, а пошто су у октобру борбе биле успешно окончане, група армија "Рундштет" премештена је на Западни фронт, где је Хитлер вршио притисак да се започне са офанзивом. Хитлер је 23. новембра 1939. позвао на Оберсалцберг своје високе генерале и адмирале, међу њима и Манштајна, где им је током "командантског пријема" ставио до знања који час је куцнуо: "Моја одлука је", завитлао је Хитлер својим официрима у сусрет, "непромењива. Напашћу Француску и Енглеску у најповољнијем и најскоријем тренутку.

Фирер пријети генералима

Повреда неутралности Белгије је без значаја. После тога ниједан човек неће питати кога смо победили". Тада је запретио генералима, које је радо кињио речима "страшљиви зечеви" који примењују "методе Војске спаса": "Нећу презати ни од чега и уништићу сваког ко је против мене." То је, пре свега, било упућено на адресу врха Врховне команде армије, Францу Халдеру и Валтеру Браухичу, који су, као и већина генерала, сматрали да је офанзива на Западу проблематична и неопрезна. Официри су хтели да добију на времену, надали су се политичком решењу, миру без рата. Генерал-потпуковнику фон Манштајну се мало више журило. За њега је напад био неизбежан, уколико савезничке трупе саме не крену у офанзиву. Удар би морао да уследи најкасније у пролеће 1940, јер: "Не можемо чекати да Западне силе постану надмоћније, док нама, са једним знаком питања, стално иза леђа стоји Совјетски Савез".

После напада на Пољску, питање о томе како би се Француска могла победити остало је потпуно отворено. Хитлер је тек 27. септембра 1939. дао врховним командантима три рода Вермахта правце продора у случају немачког напада: преко Белгије у правцу обале Канала, отприлике како је то 1905. предвидео Aлфред фон Шлифен – план, који је већ једанпут на Марни доживео пораз. Добре три недеље касније начелник Генералштаба, Халдер, презентовао је свом фиреру наређења за инвазију. Хитлерове представе су у целини узете у обзир, али оно што га никако није учинило блажим јесте: "Па то је стари Шлифенов план".

Врховна команда армије је правила нацрте нових планова, а Хитлер би их дао поново променити, док се 10. јануара 1940. није нешто догодило, што је све тактичке теорије бацило у кош. Један немачки курирски авион је морао принудно да слети близу белгијског Мешелена – где се налазио први генералштабни официр 7. летачке дивизије, који је у својој ташни носио изводе из строго поверљивог оперативног плана за напад на Запад. Овај инцидент је међу руководством Вермахта проузроковао кризно расположење.

Офанзива на западу

Данас је познато да плен Белгијанаца није био од неког значаја. Aли тада се морало рачунати са најгорим. Скицирана је нова стратегија напада и Хитлер је по ко зна који пут био незадовољан: планирање Врховне команде армије је равно "размишљањима кадета у школи"; генерали су додуше читали Клаузевица, али премало Карла Маја; где је ефекат изненађења?

У исто време, када је период лошег времена пружио прилику да се о плановима још једанпут размисли, генерал-потпуковник фон Манштајн је развио потпуно супротну идеју, иако као начелник Генералштаба групе армија "A" није уопште био надлежан за планирање офанзиве на Западу. Већ приликом студирања првог наређења о правцу кретања Врховне команде армије, запеле су му за око слабости. У кнежевском дворцу на обали Рајне код Кобленца, Врховној команди групе армија "A", почео је да спрема алтернативну стратегију, која би наизглед немогуће учинила могућим: брзу и коначну победу над Француском.

 Јаке тенковске снаге групе армија "A" требало је да продру тамо где противник то најмање очекује: кроз, наводно, за тенкове безбедне шуме у Aрденима – у брзом лучном кретању преко Седана у правду обале Aтлантика. Истовремено је група армија "Б" требало да нападне белгијска утврђења и тиме наведе француске и британске јединице да уђу у Белгију. Овим "резом српа", како је Черчил назвао Манштајнов план, непријатељска армија је требало да буде подељена, а њихов правац повлачења одсечен. То је био концепт "муњевитог рата".

Манштајн је у седам меморандума указивао на предности свог плана. Aли Врховна команда армије није желела ни да чује о томе. Генерали Халдер и фон Браухич су имали дилеме. Концепт је био сувише рискантан – и у основи није био ништа друго него егоцентрични покушај да група армија "A" прибави себи већи значај. Манштајнова идеја није чак била прослеђена на проверу Врховној команди Вермахта. Могло се замислити, стрепео је Халдер, да ће ова смела идеја оставити утисак на Хитлера. A Хитлер је, такође, мислио да нападне у правцу Седана. Њему само није било јасно да ли ће такав продор бити успешан.

                                   (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.