ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Ерих фон Манштајн - Курска битка превага у Другом свјетском рату

Чинило се да је Црвена армија несавладива - као нека стално нарастајућа хидра. Манштајн је инсистирао на скраћењу предугачког фронта.

Манштајнова група армија била је на линији фронта, дугачкој до 900 километара, стално изложена нападима.

Гебелс је 19. октобра 1943. у свом дневнику јасно формулисао: "Манштајн је све друго само не присталица национал-социјалистичког режима

*****************************************

После тенковске битке код Курска, иницијатива је неповратно прешла на страну Црвене армије. Манштајнова група армија била је на линији фронта, дугачкој до 900 км, стално изложена нападима. Скоро свакодневно су настајала кризна жаришта, делови фронта су морали бити затварани. Aли свака затворена рупа је отварала нову. Чинило се да је Црвена армија несавладива – као нека стално нарастајућа хидра. Манштајн је инсистирао на скраћењу предугачког фронта.

 Хитлер је остао при свом: ни корак назад, само држати, држати држати... Стално се мешао у командовање групом армија "Југ". Чим би Манштајн хтео да га војним разлозима увери, он би у разговор уводио привредне и политичке нужности. Тим поводом ће Манштајн резигнирано: "Против те дијалектике не могу ништа". У августу 1943. је протестовао код Врховне команде армије: "Aко фирер верује да има бољег врховног команданта, који има боље живце, показује више иницијативе, проналази бољу испомоћ, јаснију визију, онда сам радо спреман да се са свог места повучем. Aли све дотле док се налазим на овом положају морам имати прилику да употребим сопствену главу". Поново је покушао да приближи Хитлеру идеју о јединственој врховној команди на Источном фронту, и наспрам драматичне ситуације није више презао да себе предложи као кандидата за место врховног команданта Истока. "Aко бисте, мој фиреру, при том мислили на мене лично, главом вам јемчим да ћу фронт …  стабилизовати".

Уморни од ратовања

Хитлер је одговорио да само он може овладати непослушношћу генерала. Манштајн је разочарано записао у свој дневник: "Нема више сумње у озбиљност ситуације и да су трупе на крају... По ко зна који пут сам објашњавао Врховној команди армије да то више тако не иде... Човек се умори не само од сталне борбе са Русима већ и од борбе против не - желимо - видети оне горе."

Хитлер се још увек држао Манштајна. Међутим, они који су тражили његову смену постајали су све гласнији. Од Стаљинграда, када је Манштајн сматрао да је снабдевање опкољених трупа из ваздуха немогуће, Геринг му је постао противник, и у загрљају са Химлером и Гебелсом је у фелдмаршалу видео нови центар војне моћи, нањушивши у њему потенцијалног противника у борби за Хитлерову наклоност. Министар пропаганде Јозеф Гебелс уочио је већ у априлу 1943. да је Манштајн у областима у које се био повукао увео "хуманији третман према становништву". Гебелс је то 19. октобра 1943. у свом дневнику још јасније формулисао: "Манштајн је све друго само не присталица национал-социјалистичког режима.

Aли у овом тренутку не можемо ништа предузети против њега јер нам је потребан; барем то фирер тако тврди." Гебелс је непуних осам дана касније био убеђен да је код Хитлера констатовао радосну промену расположења: "Ради санирања алармантне ситуације на Јужном фронту фирер спрема велике персоналне промене... Он хоће да на место генерал-фелдмаршала Манштајна постави генерал-пуковника Модела коме би поверио командовање над групом армија." Ипак, и после два месеца Манштајн је био још увек на свом положају. Гебелсово нестрпљење је расло "што га фирер још увек није сменио са положаја. Уопштено, он се звао само још маршал Уназад".

Напетост између Хитлера и његовог фелдмаршала је све више расла како се Црвена армија све бројније приближавала немачким линијама на фронту. Хитлер је 27. јануара 1944. током заседања национал-социјалистичких команданата одржаном у позенском дворцу, упозорио фелдмаршале и генерале сва три рода Вермахта на послушност и лојалност – за Манштајна је то била "непојмљива" увреда. Свом официру ордонансу, Шталбергу, Манштајн је то описао да "није могао то више да поднесе", када је, на крају, Хитлер почео да машта о последњем боју током којег ће уз њега стајати његови одани фелдмаршали. Хитлер се дословно винуо у визију када га је Манштајн, једним двосмисленим добацивањем, прекинуо: "Тако ће и бити, мој фиреру!"

Скандал међу командантима

Хитлер је реаговао негодујући: "Господине фелдмаршале, не дозвољавам да ме прекидате током мог обраћања. Ни ви то не бисте допустили вашим потчињенима".

Скандал се захуктао. У свом извештају о активностима Хитлеров главни ађутант је записао: "У контексту добацивања и различитих напетости у последње време се поново разматра питање да се фон Манштајн замени у његовој команди". У стварности се Манштајново добацивање једва чуло, и нису сви у сали то разумели као критику упућену Хитлеру. Манштајново добацивање се могло разумети само као мумлање у првом реду, причаће Перси Ернст Шрам, који је водио Ратни дневник Врховне команде Вермахта. Без сумње, та спорна реченица је само долила воду на воденицу његових противника.

Док су Гебелс, Геринг и Химлер наставили да сплеткаре против фелдмаршала, кога су доживљавали као супарника, криза на фронтовима је досегла размере катастрофе. Западно од Черкасија спремао се други Стаљинград. Црвена армија је опколила шест дивизија са укупно 56.000 људи. Ослобађајући напади су застали. Тада је, без претходно прибављене Хитлерове сагласности, Манштајн наредио да се изврши пробој. У ноћи 17. фебруара 1944. десетина хиљада немачких војника, храброшћу очајника, прегазила је совјетске положаје. Својим самовољним поступком Манштајн је спасао хиљаде људских живота – за сада. Хитлер је одобрио Манштајнову наредбу – накнадно.

"Највећи војсковођа свих времена" био је сумњичав према својим генералима. Пре свих према Манштајну, који је у стручном смислу био недвосмислено надмоћнији, али и као бивши интимни пријатељ фон Бека и Браухича остао му је до последњег тренутка сумњив.

 (Наставиће се)а

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.